Зашто опстаје НАТО

Упркос очекивањима да ће западни војни савез после краја хладног рата заменити европски систем одбране заснован на ЕУ, НАТО је сврху даљег опстанка пронашао у такозваним мисијама изван територије (out-of-area) држава-чланица. Прва таква мисија изведена је 1995. у БиХ док је последња била војна интервенција у Либији 2011. Иако су ове операције показале супериорну војну снагу НАТО-а, њихови политички ефекти су постали предмет многих спорова како између самих чланица тако и главних партнера у свету. За Русију, на пример, неприхватљиви су даље ширење ове организације, инсталација антиракетног штита у Европи али и било какво ангажовање НАТО-а у Сирији.

Отуда је недавни самит ове организације у Чикагу био прилика да се оцене резултати које је НАТО постигао последњих година али и да се утврде његови циљеви у свету у коме више нема Совјетског Савеза и Варшавског уговора, али ни неспорне доминације САД каква је постојала претходних двадесетак година. По броју учесника, самит је био „историјски”, окупио је представнике чак 50 земаља, од чега 28 пуноправних чланица, иако је овај утисак донекле остао у сенци одсуства Русије.

У Чикагу је постигнут договор о преносу надлежности у већем делу Авганистана на оружане снаге ове земље до средине 2013. и потврђено повлачење војне мисије ИСАФ до 2014. Успешно окончање војне мисије у Авганистану главни је безбедносни изазов не само за НАТО већ и за САД.

НАТО је прогласио оперативном прву од четири фазе пројекта изградње „антиракетног штита” до 2020., ради заштите Европе од напада из правца Блиског истока, посебно из Ирана. У овај амерички пројекат је већ инвестирано неколико милијарди долара, а за сада лежи на моћном радару у Турској, ракетама СМ3 инсталираним на фрегатама у Медитерану и пресретачима у Пољској и Румунији, док ће команда бити у америчкој војној бази Рамштајн у Немачкој. Француски председник Оланд каже да Русија и друге земље не треба да се осећају угроженим због планираног система одбране НАТО-а. И сам захтева услове за француску подршку „антиракетном штиту”, од трошкова и правила ангажовања, преко индустријске подршке европским извођачима. Ипак, и пројекат „антиракетног штита”, као и НАТО претходних деценија, пружа оквир за америчко присуство и утицај у европским безбедносним пословима.

Очигледно је да опстанак НАТО-а лежи у његовој способности да се прилагоди свакој новој безбедносно-политичкој средини. После војног ангажовања у БиХ, где је у једном периоду деловао као оружана снага УН, затим војне интервенције у СРЈ – без одлуке Савета безбедности, и мисије одржавања мира у БЈРМ, НАТО је еволуирао и од савеза за одбрану територије држава чланица, наметнуо се као безбедносна заједница и за просторе изван ових држава. Због честих унутрашњих несугласица, око америчког напада на Авганистан (2001), Ирак (2003), и учешћа само европских партнера у војној операцији у Либији (2011), НАТО је прибегао лабавом али функционалном партнерству, тестираном кроз „коалицију вољних“, односно слободном избору држава да учествују у једној војној мисији.

Упркос контроверзама и честим протестима против организације, НАТО је опстао и због чињенице коју многи превиђају - да то није само војно-одбрамбена организација, већ и „стање духа” оличено у принципу да је свака помисао о решавању било каквог спора између држава чланица претњом или употребом силе забрањена (пример Грчке и Турске). Насупрот томе, односи међу чланицама некадашњег Варшавског уговора били су централизовани, без уважавања појединачних интереса, нарочито после револуције у Мађарској 1956. године. Али дебата треба ли НАТО да се глобализује или не, да прошири своју мисију или да је поново осмисли, траје...

Научни сарадник у области друштвених наука–- политикологија