Визуелне енигме Марка Бриса

„Марк Брис– радови на папиру” – шта се крије иза овог наслова? Познати уметник, живи и ради у Паризу, гост је Београда посредством Владимира Величковића, а нашој публици у Галерији „Хаос” представља се колажима, цртежима и двема графикама, од уторка па све до краја јуна. 

За француске критичаре он је „савремени шаман” који ствара у хармонији са енергијом земље, дахом ветра, духом планина. За Пјера Рестанија „Брис види спољни свет са погледом изнутра”, док за већину посматрача његови колажи делују попут визуелних енигми. Сам Брис (1937), познат најпре као скулптор који ствара дела великих димензија (једна скулптура „чува се” и на Аеродрому „Шипхол”, у Амстердаму), говорећи о радовима на београдској поставци, насталим у последњих неколико година, делимично и у Венецији, каже:

– Фотографије скупљам одасвуд, из медија, часописа. Почео сам од папира за паковање, с краја седамдесетих, када нисам имао ни много новца ни простора за своје асемблаже. Уклапам их тако да директно могу да актуелизујем реалност. Отуд и прича о ангажованости, која, међутим, код мене није на прву лопту. Окупирају ме слике које не могу да заборавим, па одлучујем да их прикажем. Као што је случај са једном фотографијом, много пута репродукованом, једног напалмом опеченог вијетнамског детета у трку, коју можете видети на колажу у галерији. И данас ми та слика излази на очи, међу многим сликама из свих других ратова.

Овај уметник, пореклом Холанђанин, који данас има преко двеста самосталних изложби, уз забележено учешће на Бијеналу у Венецији 1975. и Олимпијади уметности у Сеулу 1988, током своје каријере био је близак са члановима Флуксуса и Новог реализма, са којима се повезао одмах по доласку у Париз 1960. Већ следеће године имао је своју прву самосталну изложбу веома запажену од критике. Добија двогодишњу стипендију Харкнес фондације 1965. године и одлази за Њујорк где активно учествује у уметничком животу авангарде. Самостално излаже 1968. у Стеделик музеју у Амстердаму, а 1969. је представник Француске са својим скулптурама, односно инсталацијом у дрвету, под називом „Заузимање простора”на Париском бијеналу. Потом се упознаје и са чувеним Џоном Кејџом. Са њим је сарађивао у Берлину и Њујорку, о чему данас говори:

– У Њујорку је средином седамдесетих година сада већ прошлог века било живо, почев од поп арта, преко експресионе апстракције до минимализма и концептуалиста и, на крају, нових тенденција у балету. И све је било повезано. Уживао сам. Шта рећи о Кејџу? Отворен, вазда слободан дух, али дубински озбиљан. Наша сарадња била је веома плодна. 

Посебну инспирацију за Бриса има и мурано стакло, којим такође манипулише. У том случају фасцинирају га боје и могућности које материјал пружа. Годинама је боравио и радио у Јапану (где је упознао и своју супругу), Кореји и Јужној Америци. На сваком од тих места био је попут сунђера – прво је упијао утиске да би их потом „исцедио” на папир. Зато верује да ће се и Београд једног дана наћи на једом од колажа.