Мелодрама је потрага за срећом

„Жабар” је моја омиљена Фасбиндерова драма била одувек, од кадa сам била девојчица. И остала је моја омиљена драма, неке друге његове драме ме више не занимају толико као када сам била млађа. Прича је негде у предграђу, омладина нема посла, седе по читав дан и даве се у својим сновима. Таква врста теме и мене занима као писца и онда, било ми је природно да већ кад се нешто ради, да режирам нешто што је из моје мајчине, из предграђа. Ја сам доста променила и скратила драму, да изађе природно из мојих глумаца натуршчика. И они су донели једну животну радост у све то, е  то нема код Фасбиндера.... каже драмска ауторка Милена Марковић.

Дошавши у прилику да направи радионицу са децом из Средње занатске школе Милена Марковић одмах је помислила на Фасбиндеров комад „Жабар” за који је, у овом случају урадила и адаптацију и режију. Премијера је у среду увече , 6. јуна на сцени Малог позоришта „Душко Радовић” у Београду. Стручни сарадник на пројекту јој је била Ана Марковић, а у представи играју ученици Средње занатске школе: Хабиб Гаши, Немања Оклопџија, Александар Емини, Драган Николић, Драгана Станковић, Ђулијана Бериша, Емран Максутовић, Јелена Ристић, Сандра Ђорђић и Тафир Дубовић.

Зашто дело „Жабар” које говори о предрасудама, тескоби, застоју и парализованом друштву радите као мелодраму која је, иначе, била омиљени Фасбиндеров жанр?

Фасбиндер је волео Дагласа Сирка и ја волим Дагласа Сирка. Kaда смо упозналe младе људе са којима смо направилe представу, моја сарадница Aна Марковић и ја смо кренулe да их водимo кроз игрe провокације не би ли вриснули нешто о свом тешком животу. Међутим, ja сам осетила да то не треба да радим, њима је живот толико тежак и боље да ствар направимо да се забавимо. И онда сам само изабрала оно што већ има у том тексту. Снови о успеху и одласку негде где је боље, љубавни троугао, љубавна издаја... И сви су добри, a између њих влада неспоразум. Само кад би се ујединили, схватили би да су они сви исти, сви који тешко живе.

Инспиришу вас дела која говоре о људској потреби за лепотом и љубављу и о потреби да човек буде поштован и да остави траг. Колико су се те вредности данас изгубиле?

Ја мислим да готово читава уметност излази из потребе за лепотом, чак и она отровна. Мислим да неће никад да се изгуби. Времена се мењају.

Не признајете термине „губитници” и „победници”. Волите антихероје. Зашто?

Губитник је популистичко психолошка одредница англосаксонске, најпре америчке културе. Ми припадамо западној цивилизацији, али припадамо и истоку. На истоку не постоји та врста одреднице.

Антихерој је универзални романтичарски образац јунака, човека који чини оно што други неће, не могу, не смеју, макар на своју штету. Антихерој има величину у својој пропасти.

Сматрате да је наша земља на маргини. Где видите излаз? Куда идемо?

Све мале немоћне земље су на маргини. Не могу да видим излаз јер излаз зависи од крупне историјске комбинаторике. Наравно, има људи којима је излаз увек и само у благоутробију.

Да ли данас има идеала и који су?

Исти су као и увек. Што би рекли моји глумци из представе, да будеш свој човек.

Новац и моћ не леже, кажете, на страни уметности. Да ли је некултура данас у тренду?

Није то питање некултуре него такозваног тржишта које производи неквалитетно, јефтино, пуно, а лоше. Култура се прави. Не занима ме шта је у тренду.

Срећан крај, тврдите, постоји само у комедији. Какву поруку, крај ће нам донети представа „Жабар”?

Основна разлика између драме и мелодраме је да је драма потрага за смислом, а мелодрама је потрага за срећом. У драми се не поставља питање среће. У мелодрами је увек кључно да јунаци постану бољи, да јунак пређе један одређен пут у својој потрази. Наша представа је мало иронична. Има среће, да, али, има и жртава. Има увек мало и онога што би рекла Скарлет: „Сутра ћу да мислим о томе...”

Б. Г. Требјешанин