Није добро повећавати порезе

У часу када Фискални савет новој влади предлаже рестриктивне мере за смањење прекомерне јавне потрошње, па се као једна од мера наводи и повећање пореза на додату вредност (ПДВ), Владимир Илић, бивши директор Пореске управе Србије поручује „да је најлакше повећати порезе, али да то није добро, јер би ефекти тога били краткотрајни”. Повећање пореза треба да буде крајња, а не прва мера нове владе, објашњава он за „Политику” и додаје да је сива економија резервоар прихода.

Шта је први задатак нове владе поводом питања пореске реформе? Каконапунити буџет за износ утајеног пореза од око 12 милијарди динара колико је, како се процењује, био лане?

Наш порески систем је нереформисан и његова кључна слабост је структура пореских прихода. Код нас је доминантан индиректни порез попут ПДВ-а, акциза, царина, дакле, оно што се плаћа посредно, док директни порези – порез на доходак грађана, имовину, далеко мање пуне буџет.

На Западу су у структури прихода доминантни порези који директно опорезују имовину или богатство појединаца и компанија и њихово учешће у пуњењу буџета је веће од 50 одсто. У Србији они не учествују ни са 30 одсто у пуњењу државне касе. Енормно велика сива економија је највећи резервоар потенцијалних прихода.

Шта у таквим околностима урадити?

Најпре треба урадити оно што неће коштати ни грађане, ни државу, а ни администрацију, нити ће се одразити на раст инфлације, а то је поједностављење бирократских процедура, укидање читавог низа непотребних пореза, а има их на стотине – укидање праксе да се различите новоформиране и постојеће агенције обезбеђују приходима самостално наплаћујући таксе, разне сагласности и дозволе како би увећали сопствене приходе. С тим држава мора да се обрачуна и направи попис свих прихода који убирају такве агенције и укине их. 

Уместо тога предлаже се повећање ПДВ-а. Је ли то најлакше?

Јесте. Најлакше је повећати порезе. Мислим, међутим, да то није добро. Поготово не с оволиком сивом економијом и хаосом у наплати пореза. Ефекти би били краткотрајни. Повећање стопе ПДВ-а тренутно би увећало приходе, али би они после тога опадали уколико се не би обезбедила наплата у црној или сивој зони економије која чини скоро 40 одсто БДП-а. Зато таква мера не може да да ефекат и то је последње што треба урадити.

Зашто држава упорно бежи од озбиљних резова?

Нема довољно политичке воље, ни институционалног капацитета. Као неко ко је водио Пореску управу, морам да кажем, да је она способна, али је између чекића и наковња. С једне стране има притисак владе, односно једног броја бивших великих компанија које су у процесу реструктурирања, а којима закон омогућава да не плате порез. На другој страни је проблем неефикасног судства. Питање наплате пореза, оспоравања пореских решења се развлачи годинама и губи сваки смисао, а држава тако демонстрира своју немоћ.

Шта треба урадити паралелно с јачањем пореске дисциплине?

Паралелно с тим треба јачати правосуђе, привредне судове где принудна наплата мора да буде ефикасна. Код нас је поверилац увек незаштићен, а дужник заштићен. И све се прашта. Последњу деценију смо имали оне који нередовно плаћају струју, а онда им држава, или опрости или отпише камату, даје да плате на рате, нуде им разне погодности, а они који редовно плаћају се питају ко је ту луд. Тако је и с порезима.

Постојање сиве економије није само штета због мањег прихода у буџету, већ се на тај начин ствара неконкурентност на тржишту. Онај ко се труди да послује по закону и да ради легално, ко на време плаћа порез бива неконкурентан у односу на оног ко то све не плаћа. Дакле, прави се двострука штета.

Шта све то говори?

Говори да су све то разлози због којих не треба повећавати пореску стопу. Напротив. Постоји златно правило у опорезивању – нижа стопа, већи приход. Када се смањи царинска стопа стимулише се увоз и повећавају се приходи. Тај механизам може да важи код неких пореза. Ако се смањи оптерећење на зараде, део послодаваца који држе раднике на црно увешће их у легалне токове и очуваће се приходи. Само је питање праве мере, смањења и механизама којима се обезбеђује наплата од свих.

Да ли су наши порези велики?

Сматрам да су пореске стопе релативно конкурентне и да немамо високе стопе. И ПДВ је један од најнижих у Европи. Оно што боли инвеститоре и домаћу привреду јесу велика бирократија и корупција, неравноправан статус и неједнак третман државе према различитим играчима. И то је пракса из деведесетих. Све бивше велике компаније биле су аболиране плаћања пореза и то је постало масовна појава. И онај ко је плаћао, престао је, јер је видео да може.

Које су мере нужне?

Поједностављење пореског система, смањење свих измишљених и парафискалних намета различитих такса, дозвола, сагласности... Пример је 2004. и 2005. година када су уведене фискалне касе и приходи од ПДВ-а у односу на приходе од пореза на промет, што је иста врста пореза, удвостручени су само у једној години. И захваљујући фискалним касама био је суфицит у буџету, први пут у историји. Дакле, без озбиљне дисциплине и једнаког третмана свих који су на тржишту нема ни озбиљне пореске реформе.

Шта кажете за синтетички порез као једну од могућих мера?

Може да се постави и питање синтетичког пореза који би, сматрам, Србија требало да уведе. То значи да се код појединца сви приходи које оствари у току године опорезују на јединствен начин. Сада су стопе различите. Проблем је и што је држава својим законима омогућила избегавање плаћања пореза, па су фирме у реструктурирању или пред приватизацијом ослобођене плаћања пореза. Када год имате покушај државе да се умеша у пословну политику предузећа позивајући се на социјалу, крије се јавашлук. Чим неког тако штитите дајете му простор да не испуњава обавезе према држави.

Због чега Пореска управа није могла да контролише наплату доприноса за ПИО него се пензије дотирају с 50 одсто из буџета?

Ако неко исплати плате, а при том не плати доприносе, порезници шаљу опомену, потом контролу, онда се утврђује висина неплаћеног пореза, па следи блокада рачуна на ком нема пара... У таквој ситуацији мора да се нађе механизам који ће ефикасније обезбедити наплату доприноса. Пословне банке то не треба да раде, већ држава треба да нађе начин да исплата зарада не сме да се реализује а да пре тога нису плаћени порези и доприноси.

Има ту и других решења, да се пређе на исплату бруто зарада па да се из ње аутоматски наплате порези и доприноси. То је питање технике, али неко мора пре исплате да изврши контролу. Након те трансакције тешко је наплатити приходе буџета.

Зашто је заустављена унакрсна процена имовине и прихода кад би то био додатни прилив пара у буџет?

Започето је 2006. године и убрзо напуштено. То је била пореска техника која је на најефикаснији начин кроз укрштање прихода и имовине показивала да ли је неко до богатства дошао легално или не. Ако имате на једној страни нечију имовину од пет милиона евра, а тај неко је за све време живота платио 100.000 евра пореза он држави дугује још 900.000 евра пореза.

Јасна Петровић