Подморница као успомена

После писама удружења грађана „Подморничар” из Београда, невладиног, нестраначког и непрофитног удружења, Генералштабу и Министарству одбране Црне Горе 2007-2008. да нам доделе једну отписану џепну подморницу као експонат за музеј-изложбу-збирку, исто МО је фебруара 2009. обелоданило да поклања по једну подморницу друштвима из Србије, Словеније и Хрватске, уз нагласак да је та одлука увелико иницирана захтевом подморничара-ветерана из Србије. Потом је јуна 2009. МО ЦГ питало МО Србије слажу ли се да тај експонат дође у посед друштва „Подморничар”. У међувремену су подморничари разговарали с менаџментом Војног музеја – надлежног да испољи интерес или не за таквим експонатом – када су им музеолози рекли да не знају шта би и где с тим колосом од 100 тона, и како то допремити на калемегданску коту музеја.

А онда је кабинетски аутизам МО држао папире у некој фиоци безмало три године, не одговарајући подморничком друштву на бројне писане молбе и ургенције. Све донедавно кад је обелодањена прилично конфузна варијанта о локацији експоната – у зеленом амбијенту касарне Речне флотиле у Новом Саду, где ће, о темпора о морес, бити доступна грађанству. Ваљда се мисли, једном годишње, кад оно о дану отворених касарни нагрну ђаци и родбина морнара у походе историји и традицији. Уместо негде друго: на новосадски Кеј, београдско Ушће или у јагодински Аквапарк – где дневно прође више грађана него што ће тај спомен простор посетити за годину дана.

Подморничари из Београда су идући у сусрет очекиваном поклону израдили идејно решење пројекта „Подморница у Београду – туристичка атракција прве врсте”, очекујући повољан исход одлуке МО Србије, а на страницама тог документа су фотографије сличних експоната у музејима широм Европе, на трговима градова, шеталиштима поред воде и осталим атрактивним локацијама.

Требало је да, по добијању власничког папира, презентујемо градским властима наше виђење локације и уређења терена, а потом да заједнички осмислимо програме промоције и пратећих делатности. Нажалост у МО то нису разумели: ни као богатство научно-техничког израза, ни као туристички бенефит Србије, ни као логистички изазов. А без критичне масе подморничког знања, вештина и естетике била би то вероватно само гомила гвожђа.

Баш као што се у име српског медијског циркуса огласила извесна дама из Центра за евроатлантске студије, додајући да то Србији не треба, успут се мало ругајући МО, и да је она, боже мој, видела сличну гвожђурију у некој америчкој бази! Зашто су домаћини дотичну персону водили на слагалиште секундарних сировина у Норфолк, а не на пример у базе Сан Дијего, Гротон или Портланд, или у чикашки Музеј науке и индустрије, где су подморнички експонати дигнути до нивоа државних културно-технолошких реликвија, овде и није битно, али остаје горак укус потребе да се компромитује покушај архивирања непроцењиво вредне успомене на некадашњу моћ државе.

Носилац златне подморничке значке