Израел на Балкану?

Да ли би Косово, као нова независна држава на Балкану, могло да постане други Израел?
То је незгодно питање. Само повезивање Косова и Израела у истој реченици могло би да изазове оптужбе за антиционизам, с једне, и антиилиризам, са друге стране.
Ипак, постоје неке историјске паралеле.
Не предлажем да се ове паралеле оцењују као добре или лоше, већ да се испита шта се догађа када велике силе покушавају да реше националне и територијалне сукобе тако што дозволе стварање нове националне државе. Основно питање се само поставља: да ли је стварање једног Израела или једног Косова фактор који ће допринети стабилности у окружењу или фактор који ће подстаћи сукобе.

Израел је од оснивања водио пет ратова и учествовао је у бројним мањим борбеним акцијама. Косово је у модерном добу било поприште великих борби на крају Другог светског рата и поново 1999. године.

Стварање Државе Израел је почело пре 60 година поделом британског мандата Палестине у засебне домовине за Јевреје и Палестинце. Генерална скупштина УН усвојила је двотрећинском већином План УН о подели. У мају 1948. привремена влада је прогласила оснивање државе Израел. Председник Хари Труман, који је претходно сумњао у одрживост независног јеврејског ентитета, одмах је de facto признао Израел (de jure, признање је уследило 1949) Америчка политичка подршка Израелу била је снажна и постојана, док је осетнија финансијска помоћ спорије стизала. Почела је 1949. са кредитом од 100 милиона долара, а данас достиже скоро три милијарде долара годишње.

Косово је на сличан, збуњујући начин постало амерички протекторат. Крајем децембра 1992. – осам месеци од почетка грађанског рата у Босни – председник Буш старији послао је писмо Слободану Милошевићу у ком је писало: "У случају сукоба на Косову, изазваног деловањем Србије, САД ће бити спремне да употребе војну силу против Срба на Косову и у ужој Србији." У то време није било скоро никаквих физичких сукоба на Косову. Зато је Бушова порука погодила српско руководство као гром из ведра неба. Али поен је забележен, а исто упозорење је касније поновила Клинтонова администрација. САД су га коначно спровеле у дело у марту 1999. жестоким ваздушним нападима. Онда је, чим су се српске снаге повукле, председник Клинтон гурнуо Косово у руке УН.Откако су га преузеле УН, Косово, вечито у економском заостатку, добило је више од 500 милиона долара од Сједињених Држава и три милијарде долара од ЕУ.

У случају Израела, његовом оснивању је претходио нацистички геноцид, који је преживелим европским Јеврејима и онима који су их подржавали пружио моћан аргумент у прилог стварању јеврејске домовине. Осим тога, од Првог светског рата на овамо постојала је снажно артикулисана тврдња да нације имају право на самоопредељење. У случају Јевреја, то је било полазиште за ционистичку идеју крајем 19. века.

Албанци имају објашњење да је Косово место геноцидног деловања Срба – мада се не усуђују да то пореде са судбином европских Јевреја у Другом светском рату. (Њихове аргументе слаби и сурово поступање према косметским Србима.) Ипак, најснажнији албански захтеви формулисани су као право на самоопредељење. У томе их САД већ дуго и здушно подржавају. Како је Кондолиза Рајс изјавила 15. маја: "Сада је важно да признамо да Косово више никада неће бити део Србије."

Док улази у седму деценију, Израел делује као прилично безбедан ентитет, иако га окружују непријатељски суседи. Од ционистичког сна о великом Израелу (Eretz Yisrael Hashlemah) – који подразумева откидање великих делова територије од суседних држава – остале су само мрвице после насељавања милитаната на деловима Западне обале.

Ипак, Израел је и поред свих својих изузетних успеха остао фактор велике нестабилности, не само у непосредном окружењу него и много шире.

Косово је данас на корак до могуће независности – није више протекторат УН, него Европске уније. Какви су му изгледи?

С обзиром на амбиције милитантнијег дела Албанаца – укључујући и фанатичне елементе из дијаспоре – намеће се питање да ли ће независна држава Косово допринети стабилности у региону. (Морамо имати на уму да је стабилност утврђени политички циљ САД и ЕУ за Балкан.)

Као што су се стари ционисти освртали на библијска времена, данашњи Албанци негују митове о илирским прецима који су били савременици Старих Грка и о древној "Дарданији", која обухвата Косово, јужну Србију, западну Македонију и северну Албанију. (Поједини шовинистички елементи се чак носе мишљу да покрајину преименују у "Дарданију.")

Митови су безазлени све док остају у књигама и песмама. Лист "Илирија" који излази у Бронксу објављивао је више од десет година мапу "Велике Албаније" која захвата делове Македоније, Грчке, Србије и Црне Горе.

Међутим, ови митови о Илирији-Дарданији инспирисали су и оружане албанске екстремисте који упадају у Македонију и јужну Србију, исто као и иредентистичке претње јужној Црној Гори (Малесија) и северозападној Грчкој (Камерија).

Да ли би нова држава Косово, са владом која нема много искуства и снагама безбедности састављеним претежно од бивших бораца "Ослободилачке војске Косова", могла да се ухвати у коштац са оваквим елементима? Да ли би Европска унија и остаци Кфора који су још распоређени у региону могли да обуздају Косово?

Бивши дописник "Њујорк тајмса"
са Балкана, из источне Европе и Немачке