Реприватизација

Тешко да би и Свети Тома, а камоли Тома и Борис, распетљали све што је многозвучна „транзиција” замрсила од „комунистичке Титове” Југославије до данашње „владавине права”. Примера ради. Разноразне „национализације” и „експропријације” биле су бритки мач у превођењу народа из капитализма у такозвани социјализам. Уместо да још у 19. веку постепеном индустријализацијом смањи број пауперизованих сељака, а аграр и све што уз њега иде преведе у фарме и крупније поседе, стигли смо баш у Титово време (та изрека се њему и приписује у сусрету са радницима у Трстенику), до „одрживог” модела: „Мало платица, мало земљица”. Национализацијом је заустављен и мотор развоја: одузето је све што се може назвати „привреда”: приватне фабрике, овеће радионице, хотели, трговински објекти и већи пословни простор, чак и сеоски млинови, млекаре, ћилимаре...

У време „великог реформатора” Милошевића популистички је започет тобож процес „реприватизације”: враћена је земља донекле верским заједницама, док су друге гране привреде – индустрија, угоститељство, трговина – до дана данашњег остале нетакнуте.

Ово што се сада већ годинама помиње под слаткоречивим појмом „реприватизација” готово да је болније него отимачина после Другог светског рата. Смишљена је, додуше, законска фраза, „повратак у натуралном облику”, кад год се то може, али тога практично нема јер – нема још ни регулативе него се несрећни „правни следбеници” упућују на „врзино коло” доказивања малтене до пра-пра претка и за све што је он поседовао, а зна се – требало би – да је када је имовина отимана све педантно и описано и пописано, наравно и од тога одузето! Кад су у питању фабрике, предузећа, објекти – то ће потрајати – уверени смо да „добронамерни” реприватизатори то и очекују – све док и последњи потомак не изумре! Али тамо где се могао заменити „локал за локал”, „хотел за хотел” или, једноставно, у још „живим” фабрикама доделити пристојан корпус акција – то се наравно није десило.

Посебна прича је „запетљанција” доказивања! Уместо, посебно у мањим општинама, да сав тај посао обави, и то не за много времена, чак и један једини правно писмен општински чиновник, несрећни наследници сада иду од државних архива до мртвозорничких служби, а понеки, уз уступање захтева адвокатима прикупљају, ако их још и има, оне који могу да докажу шта су све – на пример фабрику, винарски погон или хотел – имали на дан конфискације или – лепше – „национализације”! Пишем ово с гневом, али и непреболним сећањем на „замлату” стрица Душана, који положи са 18 година живот на Бањици, а оца му оставише „другови” буквално без ичега!

Књижевник