Путовање као изазов

Драган Великић је писац у чијем се делу већ дуже време јасно препознају неке константе.

То су пре свега грађанско обзорје средњоевропске оријентације, потом топонимски четвороугао Истра–Београд–Будимпешта–Беч као простор кроз који се његови јунаци крећу, наглашена метафоричност као и „великићевска” поређења и синтагме. Чиста нарација којој теже уланчане реченице његовог прозног дела тиме добија „убоде”, својеврсне инјекције дозираног концентрата поетског стила.

Следећи своју страст за оригиналним стилским фигурама, Драган Великић свом новом роману намењује метафорични наслов, Бонавија, „срећан пут”. Истовремено, Бонавија је име чувеног ријечког хотела у коме ће се одиграти једно поглавље романа са аутобиографским детаљима из живота самог аутора.

Читалац није позван да детективски открива чињеничне истине из реалног пишчевог живота, те је пословично лишен спознаје колико је књижевном лику који носи име аутора сам писац подарио сопствених аутобиографских чињеница. Зато ово поглавље, донекле загонетно, а можда и непотребно, „плута” неусидрено у мору других, са читаочеве тачке гледишта, измаштаних поглавља о фиктивним судбинама.

Веза између романескног и стварносног се ионако остварује на друге начине у овом роману: судбине емиграната, људи који су отишавши из земље не толико својом вољом, колико натерани да је напусте у потрази за смиренијим и хуманијим животом од онога који се нудио деведесетих, овде су оцртане кратким али ефектним потезима. Великић ово чвориште на коме се везују фикција и документарно, не желећи да пише актуелни роман хронику с тезом, помера на споредни колосек нудећи као пандан лику емигранткиње, омаж песнику, Раши Ливади, коме је у веровању да човек измештањем неће ништа променити, Земун где је живео и радио, био центар света.

Између ова два супротстављена става, прави одговори се проналазе у биографијама осталих ликова, чији су животи заправо путовања и у буквалном и у метафоричком смислу. Они посредно повлађују мишљењу по коме се животом плови, а још чешће плута и стиже тамо куда судбина, стицај околности или случај нанесу, без праве могућности да се увек кормилари на јасно зацртаном правцу. Стога и презиме Капетановић које Великић бира своме главном јунаку, још једном писцу из сада већ прилично обимног списка писаца-јунака његових романа, одговарајуће належе на овај лик вечитог маргиналца, писца у настајању који жели да створи дело од самих маргина, небитних и споредних запажања за које верује да боље описују од чега се живот заправо састоји.

И у стилу писања и начину живота главног јунака препознатљива је Великићева поетика, привидни сукоб између небитног и суштинског што се на продуктиван начин спајају у истом циљу: кроз џојсовско посматрање и бележење конкретног детаља доћи до апстрактног. У роману Бонавија ово настојање је упечатљиво: од дела у настајању Марка Капетановића (капетана без јасног курса), насловљеног као Транзит (“...јер читав живот је транзит“), које обједињује путопис, бедекер, дневник, саветник и роман, до праћења судбина, до сада највећег броја јунака којих се Великић у неком свом роману икада подухватио.

И тај подухват се исплатио јер, колико год се чинило да је ликовима намењена судбина „плутања“ кроз сопствене биографије могла нашкодити, Великић је дарујући им „обичност“ егзистенција неутемељених људи и укрштајући их на необичне начине уз помоћ бројних коинциденција на широком темпоралном (од раних педесетих година прошлог века до данас) и топонимском плану (поменути простор средње Европе), успео да ликове начини животним и узбудљивим.

Стављајући их у контекст приче о пропасти једне генерације интелектуалаца која је деведесетих нестала из земље стицајем познатих околности, Великић је избегао и Сцилу пренаглашене политизације, а да се није лишио актуелног контекста, и Харибду музиловски замишљених људи без својстава које смо већ имали прилике да читамо у његовим претходним делима, а који као да из романа у роман постају све пунокрвнији и све ближи нама самима.