Држава без одликовања

Свечано уручивање Емиру Кустурици Ордена Витеза реда уметности и књижевности, највишег признања Републике Француске у култури, било је прилика за подсећање да су ово одликовање добили и Данило Киш, Владимир Величковић и Мирослав Чангаловић. Када би Кустурици или неком другом требало доделити неко домаће одликовање то би било тешко изводљиво јер Србија данас својих одликовања – нема.

У државној заједници СЦГ, председник Светозар Маровић је доделио око 1.800 одликовања на основу Закона из 1998. године, а пре тога ордени из СФРЈ, после распада државе, углавном нису ни додељивани.

Током НАТО бомбардовања и убрзо потом, Слободан Милошевић је доделио више од 14.000 одликовања, а председник СРЈ Војислав Коштуница је за две године потписао указе за 3.152 ордена.

Уз ранија, редизајнирана одликовања из времена СФРЈ, после 1998. додељивани су и Орден Немање (за заслуге у представљању државе), Орден Његоша (друштвене и хуманистичке науке), Орден Вука Караџића (просвета, култура и уметност) и Орден Николе Тесле, за заслуге у области природних и техничких наука.

Покушај да у Народној скупштини Републике Србије буде изгласан закон о одликовањима крајем 2005. године није успео. Предлог је предвиђао да Република Србија има орден цара Душана, орден Таковског крста и орден за заслуге Републике Србије; као велика одликовања Републике Србије предложени су Карађорђев крст и Доситејева медаља, а предлог је предвиђао медаље и споменице Републике Србије (медаља за храброст, медаља за спасавање живота и медаља за истицање у служби).

Србија данас нема своје ордење, иако је прво одликовање, Орден Таковског крста, добила 1865. године, када га је установио кнез Михаило Обреновић, у спомен педесетогодишњице Другог српског устанка.

Тако је после мајског преврата 1903. и доласка Петра I Карађорђевића на власт, укинут Орден Таковског крста и 1. јануара 1904. године, као први по рангу, установљен Орден Карађорђеве звезде.

Укинута су још нека одликовања из периода династије Обреновића, на пример, Орден Милоша Великог и Медаља краљице Наталије, док су неки ордени задржани, али уз  одређене модификације. На Орден Белог орла, установљен 1883. године, уместо монограма краља Милана I Обреновића утиснута је година проглашења Србије за Краљевину (1882). Исти монограф је уклоњен и са Ордена св. Саве, а стављена је година установљења овог одликовања (1883).

Орден кнеза Лазара из 1889. године, установљен у спомен 500-годишњице Косовске битке могли су да носе само краљ и пунолетни престолонаследник.

Орден југословенске круне је из 1930. године, а додељиван је ,,за успомену на ослобођење и уједињење Краљевине Југославије, за признање на раду за краља и отаџбину, државно и народно јединство’’.

Нове странице у историјату домаћег ордења отворене су током Другог светског рата, јер је наређењем Врховног штаба Народноослободилачке, партизанске и добровољачке војске у јануару 1942. установљено звање народног хероја. Први носилац овог ордена био је Петар Лековић (март 1942).

Почела су да се нижу и друга одликовања, али је Орден народног хероја био највиши у рангу до фебруара 1954. када је установљен Орден југословенске велике звезде, као највиши орден СФРЈ, што ће остати његов ранг и у време СР Југославије. До 1972. орден је додељиван само шефовима страних држава, а од те године и домаћим заслужницима.

Орденом народног хероја одликовано је 1.324 Југословена (од тога 903 посмртно), као и 22 странца (највише држављана СССР-а, њих 16).

За Орден народног хероја везана је нарочита занимљивост јер и врло ауторитативни извори наводе да је скицу за орден сачинио Ђорђе Андрејевић Кун. При томе се занемарује податак да се на првим Куновим скицама из 1943. године налазио лик маршала Тита, што није било прихваћено.

Истраживања Владете Војиновића показала су да је Орден народног хероја дизајнирао далматински и југословенски скулптор Франо Менегело Динчић (1900–1986), неко време и професор Друге београдске гимназије, чије се здање налазило на месту данашње ,,Политике’’.

И док Република Србија чека сопствени закон о одликовањима, Александар II Карађорђевић наставља да додељује ,,краљевско ордење’’. Тако је прошле недеље, на Сретење, одликовао Патријарха српског господина Павла Краљевским орденом Карађорђеве звезде првог степена ,,за његове велике заслуге на челу Православне цркве и за деловање и добробит и спас народа’’.

Овај орден, највише државно признање у Краљевини Србији и Краљевини Југославији, имао је и неке елементе породичног ордена (сви кнежеви краљевске крви стичу овај орден рођењем, а инсигније се на њих стављају при крштењу).

Као толико другог у земљи Србији, и прича о ордењу је очигледно прилично компликована.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Дело за историју

Нобелова награда Иви Андрићу највише је признање које је добио један српски уметник

Од бројних светских награда које су током протеклих година, а и данас, додељиване нашим уметницима, Нобелова награда за књижевност која је 1961. припала српском писцу Иви Андрићу је, ван сваке сумње, највише и најважније признање. Андрићу је Нобелов комитет награду доделио за епску снагу којом је обрадио теме и оцртао људске судбине, црпећи их из историје своје земље.

У низу Нобелових награда за књижевност које се од 1901. додељују писцима у целом свету, Андрићева је међу оним ретким које нису собом "вукле реп" недоумица или изазивале чак и критику. Наш писац је ово признање добио за своје целокупно дело, али је у образложењу посебно апострофиран његов најпознатији роман "На Дрини ћуприја", објављен 1945. године.

Иначе, Нобелова награда за литературу последњих година посебно изазива критичке оцене (подсетимо да се један од чланова Нобеловог комитета чак повукао када је то признање за 2004. припало аустријској књижевници Елфриди Јелинек). У новије време чак је све више оних који тврде да су Нобелове награде "генерално антиамеричке у литератури, антируске у науци и литератури, пронемачке у науци (до Другог светског рата) и проскандинавске у свакој категорији". Колико је ово тачно ваљало би проверити, али звучи занимљиво.

Иво Андрић је Нобела добио општом сагласношћу у Шведској академији; интересантно је да је Андрићеву кандидатуру, према ондашњем писању "Њујорк тајмса", подржао Даг Хамаршелд који је тада био генерални секретар Уједињених нација и активни члан Шведске академије. Хамаршелд је свој глас Андрићу оставио ковертиран, пре него што ће 18. септембра погинути у авионској несрећи у Северној Родезији. Овом приликом је згодно подсетити да Шведска академија сваке године шаље свим заинтересованим културним институцијама света позиве да номинују своје кандидате за награде. Све номинације које стигну до 1. фебруара узимају се у обзир. Чланови Академије праве шири избор од приближно двадесет кандидата да би се, како кажу познаваоци процедуре, избор сузио до лета на њих петоро. Гласање је у октобру, а кандидат који добије више од половине гласова је и добитник највишег светског признања. Рецимо и то да је за 1961. годину, Нобелова награда за мир додељена постхумно управо Дагу Хамаршелду.

Иво Андрић је први Југословен који је до тада добио Нобелову награду; од раније добро познат у свету, био је и претходних година "у игри" за то признање. Цењен је и хваљен због мајсторског приповедања и начина на који повезује историју и садашњост. Кроз његово дело, мостови, на првом месту мост на Дрини, симболично говоре о неопходности повезивања људи а не међусобног раздвајања и уништавања.

Кроз Андрићеве романе свету је "проговорила" словенска душа, и то је непроцењиво благо које и данас говори о нама, и нашим просторима. Током протеклог периода у којем се у крвавим ратовима распадала Југославија, многи новинари, историчари па и политичари који су покушавали да нас помире и зауставе борбе, говорили су отворено да су изнова читали романе Иве Андрића како би могли боље да схвате не само нашу традицију него и дубоке духовне корене који су у сржи наших менталитета.

Андрић је због својих хуманих принципа и данас радо читан свуда у свету – доказ за то су непрестани захтеви његовој Задужбини у Београду за превођење.