Права пријатељства су ретка

Мада не верујем ни да ће нас у будућности Европа братски пригрлити, ја се залажем за то да се ми економски, културно и политички повезујемо с Европом и да преузимамо од ње све оно што је добро, а тога заиста има много. Другог пута осим европског за нас доиста нема. Али, ако сам за то да се иде ка Европи и са Европом, такође сматрам да то треба чинити трезне главе. Романтична еуфорија о евроатлантској интеграцији као решењу свих наших невоља само одвлачи нашу пажњу од решавања властитим снагама наших унутрашњих проблема.

Европски политичари сада често кажу да смо пријатељи. Али, права пријатељства између појединаца су ретка. Пријатељства између народа још су ређа. Пријатељства између великих и малих народа ређа су још и од ових. Пријатељства између великих народа и малих, који су истовремено сиромашни, без стабилних политичких установа – да ли су уопште могућа?

Ја сам присталица европског либерализма и никад нисам критиковао западни либерализам као такав, а поготово не верујем да му је надмоћна нека словенско-православна цивилизација. Што, наравно, не значи да земље које припадају тој цивилизацији немају шта да кажу и да не могу да направе свој допринос напретку човечанства.

У земљама савремене Европе демократија није непосредно угрожена. У поређењу с тим каква је била у прошлости, Европа изгледа веома добро. Али, то није велика похвала, јер је историја Европе препуна зла. У прошлом веку у Европи, а и другде у свету, многи демократски политички системи су уништени, често с лакоћом, и више пута од националистичке деснице него од радикалне левице. Зато за европску будућност нема и не може бити јемства.

Вреди се подсетити да су у двадесетом веку и демократске земље, а не само диктатуре, починиле велике грехове, као што су расизам и угњетавање мањина, колонијализам и империјализам, брутално вођење ратова (на пример, безобзирна бомбардовања). И њихови грехови пропуштења су тешки. Могле су, на пример, политичким притисцима и бомбардовањем железничких пруга да успоре и тиме знатно умање холокауст, а у ближој прошлости да спрече или огромно смање крвопролиће у Југославији – и то у различитим периодима и на различите начине (мада сигурно не тиме што би се супротставили само Србима, а помагали Хрвате, муслимане и Албанце, како се често претпоставља на Западу). Демократије су и криве због сарадње са злим режимима – ако је било оправдано за време Другог светског рата бити у савезу са Стаљином против Хитлера, није било праве потребе да се ради сузбијања совјетског комунизма помажу бројне десничарске диктатуре, а и понеке комунистичке (Маова Кина, Пол Потови Црвени Кмери).

Западна демократија ће се очувати само ако настави да се развија. А Европа неће остати уједињена, а поготово неће наставити да се даље уједињује, ако се не буде трудила да свом уједињавању да културни и духовни смисао. Култура, историја и традиција малих народа као што су Срби не смеју бити запостављени. „Хуманитарна интервенција” НАТО-а на Косову била је не само недоследна – борећи се против искључивог и насилног српског национализма омогућила је пуну победу не битно различитог албанског национализма – већ и слепа за вредности српске историје и православне вере, уметности и традиције. Зато на Косову није поражен само српски национализам – за њим нико, посебно не Срби, не би требало да жали – већ је и уништавана српска култура за којом би ваљало да тугује читав свет (укључујући и вође НАТО-а).

До тога не би дошло да су се западни интелектуалци, новинари и политичари потрудили да разумеју шта Косово значи за Србе и да су се удубили у српску епску поезију у којој се јадикује над поразом од стране Турака Османлија у Косовској бици 1389. Српским епским песмама дивио се, на пример, Гете, а од наших савременика Питер Леви, професор поезије на Оксфорду и аутор студија о Шекспиру, Тенисону и Милтону. Без својих цркава, манастира и историјских споменика на Косову, протерани из крајева у којима су настале многе дивне легенде које су им омогућиле да очувају свест о себи у вековима под туђинском влашћу, Срби ће бити не само духовно осиромашени (а то ће посредно бити и Европа и свет), већ ће и много теже прихватати модерну демократију.

(Део есеја из управо објављене књиге „Србија после ратова”, групе аутора, у издању немачког Зуркампа)