Лепоте Мартиника

Туристички рај за глобтротере читавог света јесте Мартиник, највеће од карипских Острва приветрине (Гренада, Гренадини, Свети Винсент, Света Луција, Барбадос, Тринидад и Тобаго). Некадашња француска колонија, сав свој шарм и лепоту просула је пред гладне туристичке очи тек крајем шездесетих година прошлог века.

Највећи допринос стварању нове светске туристичке грознице која се звала Кариби дало је управо ово зелено острво у подножју вулкана Монт Пеле. Ненадана ерупција још активног вулкана 1902. године сравнила је градић Сен Пјер. Више од 20 хиљада жртава остало је под дебелим наслагама вулканске лаве и пепела а врхунски цинизам природе било је преживљавање једног робијаша у дубоким подземним тамницама. На месту старог Сен Пјера никао је нови градић који је сачувао од пропадања све што је извајала и прекрила врела лава и то сада представља још једну туристичку атракцију Мартиника.

За људе из Европе Мартиник је 1493. године открио чувени морепловац, Дон Кихот мора Кристофер Колумбо на свом првом путовању, иако је на острво ступио тек када је четврти пут дошао у Нови свет, 1502. године, упорно тврдећи да је пронашао Индију.

У прадавна времена, како тврде археолози, ова подручја су насељавали Индијанци из племена Аравалис које су касније покорили окрутни и снажни ратници Караиби. Чак у два наврата храбри Караиби успели су да избегну шпанску колонизацију Мартиника, али су их 1635. године поробили Французи под вођством морепловца и војсковође Белин д’Естамбука чији бронзани споменик стоји на улазу у луку Форт-де-Франс, која је уједно и главни град Мартиника. Дубоки и сигурни залив "француске тврђаве" је пристан туриста са великих америчких крузера и велико прибежиште једриличара из Европе после преласка Атлантика па се на везу у јахт-клубу могу наћи стотине једрилица из читавог света. Становништво, међутим, живи скромно од производње банана, ананаса, шећерне трске, шећера и рума чувеног у читавом свету.

Французи су култивисали острво, али, поред недостатка радне снаге, што је решавано довођењем црних робова из Африке, један од великих проблема био је – мањак жена. У 17. веку беле жене из Европе биле су највреднија роба на Мартинику и чим би неки једрењак ступио у луку свака би бивала отета или продана, било да је племићке крви или проститутка. Чак је по целој Француској, кажу историчари, угледна госпођа Мари Маугандре скупљала "младе и поштене девојке" и експресно, као лако кварљиву робу, слала преко мора. У изванредној мешавини крви тадашњих гусара, заводљивих Францускиња, белих колонизатора и дугоногих црнкиња, створена је нова раса бакарне боје коже чије су жене, кажу, најлепше на свету. Наполеонова љубавница Жозефина рођена је на овом острву, а велики војсковођа био је, кажу, лудо заљубљену у овај цветић са Мартиника.

Поред плажа, гусарских пећина, романтичних прича о потопљеном благу, које могу да се чују од потомака некадашњих пирата, многе туристе мами и чувена Дијамантна стена, која се 175 метара вертикално уздиже из мора и један је од највећих симбола овог зеленог раја. Куриозитет за туристе су остаци некадашњег енглеског упоришта с почетка 19. века јер је за време Наполеонових ратова 1804. године енглески адмирал Самјуел Худ искрцао на стену десетак топова и 120 морнара који су више од годину дана потапали многе француске и шпанске трговачке и ратне бродове. После годину и по дана и вишедневне опсаде, Французи су успели да заузму ову стену-фрегату која је сада још једна туристичка атракција овог питорескног острва.