Нисам изненађен успехом јер сам се трудио

Достигавши зенит у модном дизајну, Пјер Карден је обележио нашу епоху врхунским достигнућима и у архитектури, уметности, адвертајзингу. Аутор је више од 500 патената, његова пословна империја простире се у 100 земаља и запошљава 200.000 људи, а никада не користи кредите банака.

Неуморни путник, на прагу је двоструког јубилеја: животног (рођен је 1922) и радно-креативног (прву колекцију имао је 1953), а Париз с нестрпљењем очекује његову ревију 1. јула, прву после десeтогодишње паузе.

Недавно, на ревији у Белом двору у Београду представио је 200 модела.Мегатренд универзитет јевеликану моде доделио звање почасног доктора и гостујућег професора на Факултету за уметност и дизајн, када је и настао овај интервју.

СаискуствомимудрошћуВашихгодинакојеотменоносите, осећателидастеостварилионо штостеса 14 година желеликаокројачкипомоћник?

У то време, имао сам амбиције и снове, хтео сам да постанем неко. Али нисам ни сањао да ћу завршити на Академији лепих уметности на Француском институту. То је било немогуће замислити. Најпре због средине у којој сам живео, затим због искуства и најзад због веза у друштву које је требало имати. Нисам изненађен успехом, јер сам се трудио. Али нисам га замишљао баш на том нивоу.

Постоји ли „значајна фигура” која је пресудно утицала на Вас?

Сусрети! Избор пријатеља је једно, али сусрети нешто друго. Као дечак желео сам да будем глумац или балетски играч, али дошао је рат. Преживео сам немачку окупацију, ушао у Црвени крст у Вишију. Кад се рат завршио, хтео сам да се отиснем у Париз. Требало је живети, а нисам имао новца. Запослио сам се у најстаријој модној кући у Паризу, „Пакену”. Тамо сам срео Жана Коктоа, и почео да радим костиме за филм „Лепотица и звер”. Тако сам ушао у Париз на велика врата. Касније сам прешао код „Диора”. Имао сам 19-20 година, а ушао сам у уметничке кругове где су били Миро, Пикасо, Брак... У тим круговима сретао сам се са многим великанима.

Да ли у томе данас млади таленти могу да препознају неки Ваш савет?

Није довољно имати таленат већ добре контакте. Али свет се променио. Нисам студирао на универзитету, био је рат, били смо гладни... Не може то да се упоређује са временом данас, ни политички, ни дипломатски, ни индустријски, ни уметнички. Имао сам за комад хлеба, евентуално за пастис из Вишија, а данас је другачије, и у вашој земљи, која је изванредна, а коју сам први пут посетио 1947. Живот младих у данашњем Београду и Србија коју сам познавао, не могу да се пореде. Млади данас имају могућност да слободно стварају, што је важан феномен.

Како се сећате те Југославије?

Да ли можете да замислите колико је то био другачији живот? У Југославију сам дошао бродом, јер није било авиона. Бродом сам обишао Ријеку, Задар, Сплит, Будву... Тада је ту била комунистичка партија, Тито, СССР и њихова политика, не бих рекао да је било слободе. Живот у Београду који видим данас не може да се пореди ни са оним из седамдесетих и осамдесетих.

Увек сте били човек иновација. У свету се све више чују гласови да треба да преиспитамо улогу иновација у служби профита, да вратимо поверење и поштење као врховне принципе пословања. Да ли је време за неки заокрет?

Појам среће се за мене данас променио у односу на раније време. Боље је данас, али млади тога нису свесни. Фантастично је шта се све десило за 50 година. Ако бисте укинули и поништили резултат тог великог помака, шта би нам остало? Избила би револуција, зато што не живимо у прошлости, него у садашњости. На глобалном плану, то је као да сте били сиромашни па сте се обогатили, а онда опет осиромашите. Ипак, можда када сте богати следећа степеница и јесте да пробате да будете скромнији, јер у сваком тренутку можете поново постати сиромашни.

Славу француске моде пронели сте у свету, сретали сте се државницима, али најзанимљивије су Вам биле вође комунистичких земаља. Шта Вас је толико привлачило њима?

Хтео сам да упознам тај рај звани комунизам, парадигму комунизма. Када сам 1963. хтео да посетим Москву, отишао сам код амбасадора Виноградова и рекао му: „Могу ли брзо да добијем визу за Русију?”, а он ме јепитао зашто. Одговорио сам: „Зато што сам капиталиста и хтео бих да видим да ли су ти комунистички рајеви такви као што се прича”. Пошто сам био поштен, рекао ми је: „Имаћете визу сутра, иако сте капиталиста. У свету већ има много комуниста, један мање или више, не мења ништа”. Као капиталиста, у време гвоздене завесе посетио сам многе градове у СССР-у.

Мене су волели сви комунисти и Фидел Кастро и они у Кини и у Русији. Ништа не фали капиталистима. Има капиталиста који су племенити, који су донатори. То су људи који генеришу посао за друге.

У време хладног рата, у Русији сам имао 34 фабрике, и био сам једини странац који послује са њима. Али био сам искрен. Нисам отишао да постанем комуниста, већ због бизниса и они су то знали. Знали су и да тиме њима помажем. То су схватили и Кина и Фидел Кастро.

Показали сте и интересовање за сарадњу са Србијом, чији велики део некада развијене текстилне индустрије сада не ради?

Не одлучујем ја о томе. Србија би можда хтела да сарађује у тој области. Разговарао сам о томе неформално са председником привредне коморе Београда Миланом Јанковићем.

* Главна и одговорна уредница ТВ Метрополис

----------------------------------------------------

Отменост живота је дати људима да раде

Економија живота – то је индустрија, трговина. Социјализам је нешто лепо и једнако, али нама су потребни купци. Ако можете да трошите, онда вероватно нисте комуниста. Али у животу је важан и тај социјални аспекат.

Дати људима да раде – у томе се огледа сва отменост живота. Иначе, богати много троше и што сте богатији трошите више. Ипак, не треба бити љубоморан.

Када се новац троши то некоме даје прилику да ради и не треба се тога стидети. Треба се стидети када богати, као многи данас, хоће да створе утисак да живе као сиромашни. То је срамно.

Знам да је живот кратак. Оно што из мене сада проговара јесте моја унутрашња природа, а не нека потреба. Немам их. Живим као богат човек, али једем као сиромах (смех), мени не треба ништа.