Муљавина

Ако пратимо дешавања у Европи, пре свега око избора у Грчкој, чак и ако се задржимо на површини дневнополитичких збивања, видећемо углавном демагогију. Олакшање у светским медијима због победе Нове демократије образлаже се победом разума, насупрот популистичким и утопистичким левичарским идејама Сиризе. Већ овај пример може да нам расветли цео муљ политичких прилика у Европи.

Владу у Грчкој формирају партије које се суштински не разликују, то су партије центра. Као што код нас нема разлике, бар у последњих пар година, између партија ЛДП-а и Напредне странке – сви могу са свима да преговарају. Заправо, једине озбиљније препреке да се договоре су личне природе, али идеолошки и лоповски се углавном разумеју. Парадоксално, они су на власти иако већина грађана те партије доживљава као морално корумпиране. Исти је проблем са муљаторима и у Грчкој.

Повратак корумпираних на власт нам говори о неагилности и неинвентивности политичког система. На власти су исти званичници који су задуживали Грчку, али и били неодговорни и по свим другим питањима. Ево само једног малог примера. „Ле монд” је писао да је на грчком острву Закинтос пријављен велики број наводно слепих не би ли примили велика давања од државе. Са једне стране грчки здравствени систем је корумпиран, а са друге, народ доживљава као успех да превари лоповску државу, признаје један грађанин. А шта ми да кажемо са званично најгорим здравством у Европи?

    Међутим, изнад тих корумпираних грчких политичара постоје моћнији европски муљатори. То се заборавља када се да једноставно објашњење да су се Грци задуживали, па треба да плате. Пол Кругман је зато недавно написао чланак „Грчка као жртва”, у којем тврди да је грчки проблем настао у Бриселу и Берлину када је креиран садашњи монетарни систем. Иако Сириза наступа као једина права алтернатива идеологији корумпиране власти, сматра се да све што није по вољи Брисела противно је „научним” методима европских економиста и Билдерберг групе. Радикалнија позиција, као што је левичарска идеологија Сиризе, углавном се третира у медијима ван Грчке као деструктивна. Идеологија Сиризе, као и ставови Меланшона у Француској, третирају се као левичарски утопизам. Међутим, овде треба узети у обзир озбиљну примедбу, иначе неозбиљног Славоја Жижека, да је можда управо вера да ствари могу да се наставе по старом, да капитализам може да има хумано лице социјалне правде и демократичности, уствари прави утопизам. У том случају, економски експерти су прави демагози.

     Но, у тим екстремима лежи и опасност. Златна зора је на изборима доста добро прошла, чак и после телевизијског преноса у којем њен представник полива водом и шамара своје саговорнице. Опет и на овом чисто појавном примеру можемо да видимо како функционише екстремна десница. Тај човек је после претио тужбом, јер га је жена у емисији провоцирала. Дакле, тужи жену коју је он малтретирао. Тако неонацисте врло лако поред жена могу да провоцирају мањине, странци и наравно неистомишљеници. Они провоцирају самим тим што су различити, а на провокацију се одговара силом. Муљање неонациста је увек под маском некаквих националних идеала.

Дакле, само када мало загребемо медијску површину видимо крвну слику целе Европе и свих њених политичких опција. Али пре свега морамо да разумемо да је капиталистичко-парламентарни систем у кризи, у супротном не можемо ни да почнемо било какве суштинске реформе. У међувремену, богати муљатори настављају да муљају, а обични грађани су све више заглибљени.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк