Дебакл локалне демократије

Пресликавањем коалиција са виших на ниже нивое одлучивања врло вероватно да се крше предизборна обећања и обесмишљавају локални политички програми. Још је очигледнији и безазленији исказ да однос централне и локалне власти треба да буде коректан и ако нису исте коалиције у питању. Зашто је овај исказ суштински проблематичан? Зато што питање односа централне и локалне власти, уколико је сагледано кроз призму фаворизовања пресликаних коалиција или кажњавања супротстављених, представља потпуни дебакл локалне демократије.

Питање из наднаслова је могуће једино у систему у коме сами представници локалних власти нису препознати као кључни и важни саговорници за питања развоја локалне самоуправе. У условима непостојања обавезног и институционализованог начина за учешће представника локалних власти у доношењу прописа и одлука од значаја за локалну самоуправу на централном нивоу, повремено позивање националне асоцијације локалних власти свакако није довољно и одрживо.

У једној анализи ПАЛГО центра указује се на проблем недовољне и неадекватне координације различитих нивоа власти што за последицу има озбиљне препреке бољем функционисању локалне самоуправе у Србији. Иако је Законом о локалној самоуправи предвиђено да представници локалних власти, самостално или преко своје асоцијације, имају право да учествују у процесу припреме закона „од посебног значаја за остваривање и развој локалне самоуправе”, не постоје адекватни прописи којима би се уредио законодавни поступак, у смислу обавезе државе да то право обезбеди јединицама локалне самоуправе.

Поменута анализа указује и на следеће проблеме:

1. Питања значајна за локалну самоуправу нису посебно препозната у поступку доношења прописа и усвајања стратегија. Поступак усвајања прописа и стратешких докумената је уређен на општи начин и не прави се разлика у погледу обавезних корака или обавезних учесника у том поступку у зависности од садржине прописа. Одређена одступања у том погледу постоје једино у погледу прописа који се доносе у процесу хармонизације домаћих прописа са прописима Европске уније.

2. Не постоји државни орган задужен за координацију поступка доношења тих закона и усвајања других докумената.

3. Не постоји институционализовани начин за учешће представника локалних власти у доношењу прописа и одлука од значаја за локалну самоуправу на централном нивоу. Ово учешће је за сада засновано једино на ад хок пракси одређених министарстава, односно ангажовању асоцијације локалних власти да се на неки начин укључе у тај процес.

У циљу јачања локалне самоуправе, дате су следеће препоруке:

1. Потребно је одредити орган државне управе или посебно тело задужено за координацију доношења одлука које су од значаја за јединице локалне самоуправе.

2. Представници локалних власти би требало да буду укључени и у тела која усвајају важне стратешке документе, а посебно националну стратегију децентрализације (пример Хрватске).

3. Прописима који уређују законодавни поступак требало би дефинисати обавезне кораке у доношењу одлука (закона и других прописа и стратешких докумената), који укључују учешће одговарајућих органа државне управе, служби и тела владе и асоцијацијe локалних власти. Обавезни механизми вертикалне координације, односно консултовања локалних нивоа власти могу се предвидети и законом о систему локалне самоуправе (пример Холандије).

4. Требало би дефинисати одлуке које није могуће донети без учешћа представника локалног нивоа власти, односно механизме којима би представници локалног нивоа могли да покрену обавезне консултације у погледу одређених питања (пример Аустрије).

Ово су само неке од претпоставки преко потребних управних реформи којима би се обезбедио систематски утицај локалне самоуправе на процес доношења одлука и дефинисања нових секторских политика и стратегија које утичу на развој локалних заједница.

Извршни директор ПАЛГО центра