Умеће је бити невидљив

ИНТЕРВЈУ
Нашем познатом хунгарологу Сави Бабићу прошле недеље у Београду амбасадор Мађарске Шандор Пап уручио је "Златни крст за заслуге Републике Мађарске". Прва асоцијација на преводиоца, оснивача Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду и критичара превода Саву Бабића је мађарски мислилац Бела Хамваш. Бабић је дело овог писца превео у целини на српски језик (45 наслова!). Шта више, да није било напора и слуха Саве Бабића и мађарска и српска култура остале би ускраћене за мисао овог мудраца. Наши суседи више пута су исказали захвалност Сави Бабићу јер је, поред Хамваша, превео више од стотину дела мађарских писаца. Бабић је и доживотни почасни председник друштва "Бела Хамваш", а прошле недеље је крај језера Балатон засадио још једну липу у знак сећања на Белу Хамваша.

Превели сте на српски најважнија дела са језика који сте силом морали да научите. Сећате ли се када и како сте заволели мађарски?

Као дете сам имао отпор према мађарском језику јер је био окупаторски. Доста касније, послали су ме за лектора српског језика у Будимпешту. Тада се моје дечје знање активирало. Почео сам да читам мађарску литературу, али сам првенствено учио језик одлазећи у позоришта. Постепено сам читао више и то је постао паралелни, књижевни свет у којем сам живео. Неки мисле да сам се више посветио мађарској него српској литератури, али ја не мислим тако. Мени је важна вредност, а не да ли је писац Србин или Мађар.

У низу Ваших дефиниција преводиоца интересантна је она о ствараоцу са ограниченим суверенитетом. На која сте ограничења мислили?

У једно време то је била политичка дефиниција, па сам је нерадо употребљавао. Међутим, сад је то прошлост и мирне душе бих могао опет да је користим. Ограничени суверенитет је то што дело постоји и преводилац нема ништа да мења и измишља. Ако има нешто више да каже, нека изволи па нека пише књигу. Дакле, његов суверенитет се завршава на разумевању дела и на језику који ће употребити. Преводилац не ствара, већ преводи у сенци писца и најбољи је кад се не види. 

У читалачкој потрази за делом које ћете превести који су то квалитети због којих кажете: "Ово је мој писац"

Увек је то емоционални приступ када ја утврдим: "Ево га писац који мени лично треба!" Тек после могу рационално да образложим зашто је то тако, али први приступ је најнаивнији утисак као и код сваког читаоца. Дело ме ухвати и, ако је на мађарском, помислим да би га требало превести. Понекад се догоди да мој први утисак није добар и није тачан али, шта да се ради? Уметничко дело измиче рационалном принципу.

Бела Хамваш је једноставним, готово народским језиком писао о разним садржајима живота и културе. Да ли је због таквог приступа он за Вас пре мудрац него филозоф?

Није то разлог, већ сам Хамваш. Он није волео да га "прокњиже" као филозофа. Из једноставног разлога што је европска филозофија запала у ћорсокак. Хамваш је схватио да се та филозофија не понаша онако како каже и тај раскорак није могао да поднесе. Зато му је била ближа источњачка филозофија. У њој нема разлике између живота и дела које говори о том животу. Због тога је боље назвати Хамваша мудрацем него филозофом, иако је веома добро познавао и западну филозофију. Његова величина је и у томе што је успео да споји ове две филозофије.

У својим есејима Хамваш често замера човеку 20. века што заборавља и одбацује стара знања. Како Ви видите однос данашњих људи према културно-историјским тековинама?

Само формално је завршен 20. век. Ништа се није изменило, и у 21. век улазимо са истом прћијом коју смо имали. Људи једноставно неће да схвате да пут којим човечанство иде није добар и да га треба променити. Хамваш иде у прошлост да би указао да постоје ваљане ствари које могу и данас бити корисне. Старе књиге треба промишљати. Рецимо, у њима пише да постоји седам смртних грехова. Данас кад бисте зауставили некога на улици он и не би знао, јадник, да је нешто грех. Бојим се да ће 21. век бити катастрофалан као и претходни.

Ко су мислиоци, после Хамваша, који Вам пријају?

Управо проучавајући Хамваша дошао сам до неопозивог закључка да свака култура има бар једног сличног мислиоца.

Хоћете да кажете да и Срби имају свог Хамваша?

Навешћу Вам мало правих филозофа које Срби имају. Први би био Божа Кнежевић који има додирних тачака са Хамвашем. Следећи је Брана Петронијевић и ту ћемо стати кад је о филозофима реч. Али, постоје још два велика мислиоца који су такође блиски њему, али долазе из црквених кругова, па постоји отпор. То су владика Николај Велимировић и Јустин Поповић, који су ми помогли у покушају да реализујем Хамвашев језик на српском.

--------------------------------------------------------------------------

Бирократски неспоразум

Како се завршио Ваш покушај да добијете од Општине Београд парче обале Саве или Дунава на бригу?

– Ууу, где сте то "ископали"? Па, то је било у оно несрећно Милошевићево време. Шетајући бесмислено Дунавским кејом, дошао сам на идеју да бих могао нешто корисно да урадим. Писао сам молбе сваком новом градоначелнику Београда, али углавном сам добијао бирократске поруке да не треба ја то да радим, већ одговарајуће службе. После су дошла друга времена, када је било пречих ствари од уређења обале.