Члан сам клуба моториста „Ред гвоздених”

Светислав–Буле Гонцић (52) бави се глумом већ 42 године. У свет филма ушао је као десетогодишњак на позив редитеља Бранка Бауера уочи снимања „Зимовања у Јакобсфелду”. Пуне 22 године игра у мјузиклу„Неки то воле вруће”. Овом представом је прошлог четвртка у Позоришту на Теразијама затворена сезона. Та прича ће следеће јесени бити настављена, јер никад није иста, а припремљена је према истоименом филму у коме су се пре 53 године прославили Мерилин Монро, Тони Кертис и Џек Леман.

Рођен је 5. маја 1960. у Кладову, а глуму је дипломирао 1982. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миње Дедића. Стални је члан Атељеа 212 од 1983.

Живи у Београду. У браку с Горданом, драматургом, има две ћерке: Исидору (22) и Александру (15).   

Како вас је нашао Бауер?

Лако. Дошао је по глумца код Бате Миладиновића, водитеља драмске групе Радио Београда, а ту сам био од седме године. Тако сам, игром случаја, упознао Бауера, а пре тога сам, у деветој години, играо у позоришној представи „Награда” код Бојана Ступице. Имао сам задатак да на сцени поједем кифлу. А после гимназије сам, уз ментора Мињу Дедића, студирао глуму.

По чему памтите Дедића?

Памтим га као изузетног занатлију. А био је и врло строг у раду са студентима. Тада ми је то сметало, али касније ми је то био темељ за глумачку надградњу.

Шта сте научили од Душка Радовића?

Играо сам у новој ТВ серији и мјузиклу „На слово, на слово”. Душкове мудре мисли су драгоцене. Ево неких: „Волите своју децу и кад су крива, јер живот ће их кажњавати и кад нису”; „Проверите да ли сте добар човек. Помозите онима који не могу да вам узврате”; „Срећа је мала, обична, неупадљива, па је многи не виде и кад је уз њих”.

О чему певате у „Неки то воле вруће”?

То је чувени бродвејски мјузикл, прича о двојици музичара који се, због посла, облаче као жене. Тако маскирани упознају неодољиву плавушу која жели да се уда за милионера, али ту је и милионер који се заљубљује у мене, мислећи да сам жена. То је урнебесна комедија коју смо досад одиграли око 350 пута.

Да ли сте били на Бродвеју?

Јесам и допада ми се. То су позоришта за углед. Ту се глуми, игра и пева уз велики ризик. Ко не успе губи. Ипак, мени се више свиђа рад у Србији. Не зато што је овде бољи радни систем. Напротив. Већ зато што код нас може да се ленчари. Ја не волим да радим. А у Америци вредни глумци, па и гастарбајтери, могу добро да зараде. Кад ми будемо имали гастарбајтере знаћемо да имамо добру економију.

Да ли сте радили са странцима?

Пре деведесетих много, а сад мање. Кад је прошле године стигао Ралф Фајнс, са намером да сними „Кориолан”, пријавио сам се за аудицију. Желео сам да изблиза видим како он ради. Поштује дисциплину, има јасан циљ, држи се плана. На крају дана направи комплетну пробу за следећи дан и спремни смо за сутра. Фајнс је био и редитељ и главни глумац. Био нам је, у свему, пример за углед.

Колико ослушкујете критику...

Сад уопште не пратим рад критичара. Мислим да је то неважно, чак безначајно. Јер, критичари се баве причом, а у фокусу мора да буде структура, начин грађења приче. Али, пошто се тиме нико не бави то ме не занима. Зато данашња критика не погађа циљ.

... а улицу?

Па, добро... Прилазе ми непознати људи са жељом да ми нешто кажу. Саслушам их, наравно. Јер, и то је потврда статуса глумца код публике и, наравно, последица посла.

Која је још уметност ваша?

Члан сам „Клуба мађионичарских уметности”. То је посебан свет, а њихова вештина је специфичан сценски израз у коме је, на леп начин, укључена реч превара. Али, та лаж је потпуно безазлена. И зато ме дружење са њима одмара.

Како дефинишете лепоту?

Емотивни аспект је увек необјашњив. Али, мени је лепо све оно чему дајем значај, оно у чему уживам. Волим да возим мотор. Члан сам клуба „Ред гвоздених” из Деспотовца. Недавно смо били у Бугарској и Румунији. Имали смо туру од 2.200 километара. Било је то загревање за пут у Тоскану, где сам с другаром отишао преко Мађарске и Аустрије. Прошли смо кроз Беч, Филах, Удине, Венецију, Фиренцу. Прешли смо за 10 дана 4.200 километара. Имам мотор „сузуки крузер”. Већи је и модернији од чувеног „харлеја”.

Како стичете снагу за такав напор?

Боље је рећи да одржавам снагу на потребном нивоу. Био сам врло спретан гимнастичар. И сад, док неки моји вршњаци не могу да претрче улицу, ја лако изведем салто чак и на бетону.

Шта је или ко је највећа љубав вашег живота?

Човек, пре свега води рачуна о својим интересима. Али, не може само на себе да мисли, јер та љубав ће умрети с њим. Зато је мени породица у првом плану, пре свега деца.

Ко су ваши јунаци из стварног живота?

Не бих навео индивидуу зато што живимо у специфичном времену. Знам неписмене, добре људе, који су изванредно интелигентни, а знам и образоване скотове. Познајем људе из обичног света, који имају здраве животне ставове. То су за мене хероји, ти нормални људи у ово ненормално време, а хероји су и сви млади који тек крећу у живот.

Где вам је најлепше?

Незамењиви тренуци су ми они које проводим с породицом. Имамо кућу у селу Милива код Деспотовца. И ту се најбоље одмарамо.

----------------------------------------------

Проблем у позоришту су спољни сарадници

Како тумачите побуну глумаца у Атељеу 212?

Мене случај директора Кокана Младеновића не занима. Глумци су потписали петицију за смену директора, а мислим да би требало да се побунимо против система рада који је лош, јер даје велика права директору. Значи проблем је у систему. После Кокана доћи ће други „Кокан” са истим правима. Тако је то, углавном, у свим радним организацијама ове земље које посрћу при сваком кораку. Велики финансијски проблем у позоришту су спољни сарадници. Они узимају велике паре, а њих ангажују директори.