Гастрономади од слатког до горког

Нова збирка краћих проза познатог српског романсијера, приповедача, песника и издавача Владислава Бајца „Гастрономадске приче”, у издању „Архипелага”, представљена је у оквиру првог Београдског фестивала европске књижевности, у организацији ове издавачке куће. Према речима аутора, ове приче јесу асиметричне у стилском погледу, као и у заступљености мотива хране, од само једне реченице до потпуне посвећености овој теми, што је оправдано суштинским менијем живота, као и књижевне уметности. Читаоцима, који ће и сами постати гастрономади, путници кроз укусе, простор и време, допуштено је да у Бајчевој новој књизи уживају од предјела, главних јела, до дезерта, „од обеда до обреда”, од свакодневног до метафизичког. При том, могу здраво да се засмеју, или да се озбиљно замисле, чак и заплачу.

Кажете да је ова збирка прича једна од Ваших најличнијих књига. Да ли се такво отварање десило спонтано?

Био сам више личан јер ми се чинило да полажем право на директност већу од уобичајене. Чудно је то код „километраже” коју писац прође. После извесног времена добија сигурност која није исхитрена, већ природна. При том је врло важно откривање ставова који релативизују стварност, што заправо и јесте срха читања– да нас наводи на сумњу, а не да нам само потврђује ствари. Осећао сам да треба да будем отворенији, и то је однос који човек превасходно гради према сопственом искуству. Ефекат те отворености, на неки, преноси се и на читаоце.

На први поглед гастрономадске приче јесу духовите, међутим, често описују и тешка, ратна, искуства?

Како да не. Године и „километража” које помињем, заједно доносе мудрост важну за књижевност, као и врсту потребе и смелости да о озбиљним стварима пишете не само отворено, него и духовито. То вас ставља у позицију изван ситуације, позицију која је врло важна за посматрача. Једна од главних литерарних особина је добра перцептивност. У причи „Коњички клуб”, која се пре свега односи на Београд, објашњавам целину деведесетих година, које су завршене бомбардовањем. То чиним са врло мало речи. Имао сам подстицај да испричам деценију која нам је свима објективно била вероватно најтежа у животу, и да је при том прикажем као кратки документарни филм, у којем се сцене нижу у континуитету, као блицеви. Њен поднаслов гласи „Басна усред бајке”, због тога што се бави људима и животињама, као и изласком из безизлазних ситуација. У исто време говори и о жестоким контрастима, и то је једна од прича за које сам помислио да би можда могла да прерасте у роман. Иначе, до сада, само једном прича ми је послужила за сиже романа и то је била „Књига о бамбусу”. 

Још две приче имају призвук носталгије и преиспитивања, прича „Братислава, Брат–и–слава” и „Човек који је ходао уназад или Мој отац у Кини”?

„Братислава” се бави местом које нас дефинише, проблемом идентитета, повратком мог јунака после пола века у место детињства, са готово детективским препознавањима места и ситуација, али истовремено са претапањима у једно ново време, које доноси и нове закључке. Прича о Кини јесте спој древне Кине са 20. и 21. веком, велики скок времена која се прожимају, спајајући симболику кинеских вештина, потпуно необичних за европски ум, и живота модерних Европљана. И друге приче отварају животне теме, као низ приповести „Брехтови ресторани”. Та „неподношљива лакоћа живљења” обједињује лепршаву духовитост свакодневног, са препрекама и савладавањем најтрагичнијих момената нечијег живота.

Поигравате се речима, али и културолошким разликама у исхрани?

Иако сам рођен у Београду, порекло водим „од прека”, из Срема и Војводине, где је неприкосновени јеловник назван „плодови тора”. За ново доба, то сам преиначио у један други јеловник – „плодови мора”. То није случајна рима, реч је о два животна стила, два начина живљења, која повезују, на пример, пасте. Шалим се са тим што немам талента за кување, али и са тим да сам надарен за кушање хране и за хвалоспеве онима који је добро припремају.

Заправо показујете нам да човек заиста упознаје себе ако промени место боравка, ако отпутује?

Лошу политику ове државе, ратове и санкције, осуђивао сам превасходно због других који нису могли да путују, замишљајући их у једној алтернативној историји као људе који су имали могућности да упознају различитости, да заиста виде друге. Без огледања у другима, као у огледалу, не можемо да знамо ко смо, не можемо да кренемо напред. Цивилизацијски и животно гледано људи су богати само онда када схвате да постоји нешто другачије, и од тога страх не сме да постоји.

Ви сте један од наших најпревођенијих писаца. Да ли Вам је дражи превод у региону Балкана, или у некој мање познатој култури?

Превођење је освајање простора, и у томе су преводиоци превасходно  важни, али највише ме узбуђује откривање езготичних простора путем књига. Замислите само значај превода мог претходног романа „Хамам Балканија” на арапски језик, што му отвара приступ на двадесет седам  политички, социолошки и културолошки различитих земаља. То значи да као српски писац имате приступ просторима незамисливе ширине, што се не догађа тако често. За нашу културу Турска је још увек егзотика, извор предрасуда, међутим, много пута сам гостовао у овој великој земљи, представљајући српску књижевност, својим искуством сведочећи против тих предрасуда.