Како разбити монополе у Србији?

Након завршених избора у јеку захукталих преговора око формирања нове владе, мало ко од политичара размишља о заштити конкуренције и борби против монополизације тржишта. За разлику од претходне предизборне кампање, која је били доминантно обојена паролама о неопходности борбе против монопола, ова последња прошла је уз само спорадично, бојажљиво и декларативно заговарање борбе против монополизације, као да су у Србији решени сви проблеми у овој сфери. Стиче се утисак да је са продајом трговинског ланца „Макси” решен проблем монопола у Србији. Да ли је то стварно тако?

Политика заштите конкуренције Србије данас се налази у незавидном положају. Посматрајући последње три године, за које постоје подаци, Србија се налази на зачељу земаља по ефективности политике заштите конкуренције. О томе најсликовитије сведоче подаци из Глобалног извештаја о конкурентности који објављује Светски економски форум. По подацима из овог извештаја, Србија је у 2008. години заузимала 129. место од 134 земље, а тај положај се погоршао у наредним годинама, па смо тако у 2009. година били на 130. од 133. места, док смо се у 2010. нашли на 137. месту од 139. (иза нас су биле само Јерменија на 138. и Венецуела на 139. месту). Ако се посматра транзициони индекс Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) везан за област заштите конкуренције, који се креће од 1 до 4+, Србија се налази у доњем делу европских транзиционих земаља са скором 2,33, иза нас су од земаља региона Албанија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Ови подаци могу бити оспоравани чињеницом да постоји велика доза субјективности у њиховом исказивању, међутим, чак и да је тако, поменути бројеви много говоре. Из њих произлази једноставно питање. Како побољшати српску политику заштите конкуренције?

Без претераног теоријског разглабања и уласка у филозофску расправу навешћемо само три ургентна корака која треба предузети како би се побољшала политика заштите конкуренције у Србији.

Први корак је ослањање на економске анализе приликом доношења одлука Комисије за заштиту конкуренције. У САД (а у последње време и у ЕУ) свака одлука усмерена ка санкционисању неконкурентног понашања поткрепљена је економском анализом. Осим тога потребно је да Комисија за заштиту конкуренције има главног економисту, који би био одговоран за економске анализе. Овакав институт постоји у ЕУ у оквиру Директората за заштиту конкуренције Европске комисије.

Такође, треба ојачати састав Савета Комисије и то економистима. Данас имамо случај да у актуелном Савету нема ниједног економисте. Други корак је кадровско јачање Комисије за заштиту конкуренције. Уз недостатак кадрова, као значајан проблем јавља се и њихова флуктуација. Од овог проблема нису имуне ни земље ЕУ. Приватни сектор је спреман да плати више за рад стручњака овог профила, јер их је на тржишту мало. Регрутовање нових кадрова и њихова континуирана обука уз адекватно техничко опремање представља излаз из овакве ситуације. Такође, организовање курсева на основним и последипломским студијама, економских и правних факултета, треба да створи базу нових стручњака из ове области. Посебну пажњу треба посветити и финансијском стимулисању запослених да остану у агенцији.

Трећи корак је повећање транспарентности у раду Комисије. Треба покренути кампању јавног идентификовања оних привредних субјеката који нарушавају конкуренцију. Такође, неопходно је континуирано едуковати јавност о значају заштите конкуренције, а у вези с тим и подстицати је да пријављује случајеве нарушавања конкуренције, јер је то од друштвеног значаја. Посебну пажњу треба посветити едуковању стручне јавности кроз организовање семинара, предавања и научних скупова из ове области, на којима ће бити заступљене и правна и економска струка.

Ово су само неки кораци усмерени ка побољшању политике заштите конкуренције. Заштита конкуренције је изузетно сложена и вишедимензионална област која захтева непрекидно праћење и анализу како би се предупредили проблеми на које се може наићи. Србија је земља која је релативно нова у овој сфери па су и проблеми израженији. Такве проблеме треба схватити као изазове чијим решавањем се крећемо ка тржишту које функционише на задовољство свих, посебно потрошача.