Ерика Баду у Вјену

Специјално за „Политику”

Bјен, Француска – Отварање великих џез манифестација према поп-рок извођачима у последњој деценији 20. века изазивало је бројне полемике међу џез правоверницима. Оптужбе за „издају џеза” организатори су правдали профитом од кога ће покривати трошкове џезера, више или мање убедљиво. Међу ретким поп уметницима чије је присуство у џез друштву од старта било апсолутно легитимно, била је Ерика Баду.

И, ево је на летњој турнеји, у оквиру које ће се, као и обично, поклонити и бројним љубитељима џеза. Наступ на џез фестивалу у Вјену („Jazz a Vienne”) у Француској један је од првих, и тај лагани залет се осећао у симпатично неизбрушеној свирци десеточланог бенда, и откривао у погледима које размењују током наступа. Концерт је отворила „20 Feet Tall”, првом песмом са албума „New Amerykah, Part 2”, после чега је уједначено поређала нумере са свих пет студијских албума.

Музика је неосоул, али приступ је био чисти џез, по различитим аспектима. Најпре, сет листа практично не постоји нити нумере имају затворену форму. Ерика Баду је у фронту бине дириговала саставом, једним покретом руке (кроз ваздух или на електронском бубњу) прекидала песму која траје и објављивала следећу, прозивала солисте као некада Мајлс Дејвис, а онда као факир из њихових инструмената погледом извлачила але и бауке. Сваки секунд наступа је био нови изазов за музичаре, нова прилика да се нешто занимљиво деси, линије између њих биле су типичне за џез начин комуникације.

У светлосивој туници, Баду је изгледала екстравагантно као и увек. На половини концерта скинула је и остала у тинејџерској мајици, која јој веома добро стоји, и у хеланкама, као да хоће да нагласи да се овде не ради о модној ревији већ о садржају оног што изводе. „Дредлок” је био, никад пристојније, благо повучен у леву страну, откривајући три слатка младежа испод десног ока и мајушни пирсинг у носу. Покрети су били сведени: њена душа (соул) кључа изнутра, када вас омађија, осетите исте дрхтаје и дубоко у себи.

Ерикин глас је био савршен – расплинут између невино-дечјег и утопљеног у моћни соул. Мајсторску клацкалицу одлично су пратила четири пратећа певача, међу којима и њена сестра Најрок, хармонизовањем у духу Стивија Вондера. Ову везу поцртао је цитат Вондерове „Ordinary pain”, у песми „Penitentiary philosophy”. Доминатни темпо био је средњи, сасвим благо се уздижући према крају концерта: енергија није расла распуцавањем музичког арсенала нити брзим грувом, већ суптилнијим средствима. Тема „Liberation” (хипхоп групе „Ауткаст”), служила је за представљање музичара. Прилику су највише користили басиста Стивен Ли Брунер, ди-џеј Бартон Смит и, посебно, флаутиста Двејн Кер. Поред Арси Вилијамса, клавијатуристе и супериорног музичког директора састава, сео је џез мајстор Роберт Гласпер, који је са својим квартетом „Експеримент” наступио у увертири вечери. Екипа се њихала у изненадном џем-сешну, расположена и мотивисана. Атмосферу су додатно подигли са „Bump it” и, још више, уз динамични, вишегласни „Danger”. Гласпер је сишао у публику, позирао и плесао са фановима.

Сцену су напустили у тактовима песме „Didn’t cha know”. За разлику од последњег сусрета, пре шест година у аустријском Визену, када се Ерика Баду на сцену враћала пет-шест пута, сада смо остали без биса, као да је неко на силу прекинуо забаву која ипак није досегла врхунац. Унутрашњи титраји душе наставили су плес у Вјенској ноћи.

Војислав Пантић