Хохштаплер или спаситељ

Стара српска мантра је да би нам било боље ако би владу водили доказани стручњаци или ако би политичари имали мало више слуха за њихове савете. Међутим, овакво резоновање је поједностављено.

Прво питање је ко су стручњаци? Ако се погледа ко саветује наше владе лако се може приметити да је запањујуће много оних који су били саветници и у време комуниста, и у време Милошевића и у време влада након 2000. Дакле, или су они лоши саветници па тога треба да се ману, или их политичари не слушају, чиме је та позиција апсурдна са становишта сврсисходности.

Ако је у питању вапај за новим људима, ту долазимо у још већи проблем јер је на нашем експертском тржишту било много оних који су имали минорне референце у белом свету које су подгреване нејасним и општим звањима, а све у циљу задовољења жеље да нам коначно стигне поштен и компетентан Месија, који би нам по могућности доказао да су сви осим нас самих криви за наше недаће. У истој равни је превелика љубав према иностраним економистима чија су размишљања слична неким деловима економских агенди влада које су водиле Србију. Коначно, као стручњаци су често представљани чиновници влада других држава, ЕУ или међународних институција које су имале мисије у Србији, што не значи да њихови савети нису имали нешто већу тежину од аутентичне домаће економске демагогије.

Битно је истаћи да ово тржиште има много стечених интереса (као и свако друго, уосталом) и да у жељи да се балансира између захтева политике и захтева стручности, обећавајућа стручност често се претвара у потпуно испразну подршку овој или оној странци. Србија је чак имала и идеје о стручњацима и стручности као партијском концепту, а добро је познато у какав су се апсурд оне претвориле.

Дакле, изгледа да нам нема спаса јер стручне људе неће политичари, а они који су близу њих углавном су постали негација стручности или оваплоћење дволичности. Изгледа као да смо осуђени да озбиљним буџетима располажу особе које на слободном тржишту никада не би зарадиле ни промил тог новца за цео свој живот. Међутим, није баш тако, јер је вера у то да ће експерти (поштени и неукаљани) променити наше животе дубоко наивна. Та вера је посебно неутемељена ако се сматра да је уместо садашњих партијаца потребно да наш систем поведу компетентни људи.

Дубоко је погрешно веровати да ће садашњи метастазирани социјализам у Србији функционисати боље ако имамо стручне планере који ће нам водити државно здравство, државно школство, државно банкарство, државну пољопривреду… Србија је друштво утихле наде јер је сам систем лош – Београдске топлане би пословале са губитком и да их води Ворен Бафет, наш Коридор 10+1 би се градио траљаво и да га гради Доналд Трамп, наше здравство би било исто и када би нам дошло још 100 врхунских светских лекара. У Србији не ваља како смо поставили државу. И ту ће помоћи једино они који ће имати храбрости да кажу својим бирачима да су их наши политичари годинама масно лагали и подгревали им жеље које овакав систем никада неће остварити и с најпаметнијим људима овога света. Експерт за економију на позицији премијера не треба да измисли нове програме пресипања из шупљег у празно него да каже да ће истинска експертиза створити приватну компанију и водити је на успешан начин. Да је пекар, месар или књиговођа једнак, ако не и већи експерт од државних чиновника. Да су корени успеха друштва у томе да сви појединци могу слободно да трагају за срећом а да им политичари и експерти не „помажу” мимо њихове воље. И да било ко, ко се нуди да води системе или буде саветник тамо где се говори о десетинама или стотинама милиона евра, а да у својој каријери није зарадио ни стоти део те суме, мора бити посматран као потенцијални хохштаплер, а не неоспорни спаситељ.

Уредник „Тржишних решења”