Чешка и словачка реституција

Специјално за "Политику"
Бивша Чехословачка била је међу првим земљама које су по обарању комунистичког режима кренуле са реституцијом, односно враћањем имовине одузете после Другог светског рата. Главни закони о томе донети су већ 1990–1991, али се испоставило да је проблем веома сложен, тако да ни до данас не може да се каже да је у Чешкој стављена чувена много помињана реституциона тачка.

Проблем је компликован, пре свега, због 3,2 милиона судетских Немаца који су 1945–1946 депортовани из тадашње Чехословачке, а одузета им је сва непокретна имовина. Правни основ за то су били декрети председника Едуарда Бенеша који су пошли од тога да су судетски Немци, пошто је судетска област одузета 1938. Чехословачкој и припојена Чешкој, добровољно прихватили немачко и тако изгубили чехословачко држављанство.

Укратко, за оне који желе да врате своју имовину одузету 1945–1946. било је и остаје битно доказати да им није одузета на основу ових декрета, или да су задржали чехословачко држављанство.

И данас најделикатнији проблем у чешко-немачким односима су захтеви за враћање имовине судетских изгнаника и њихових потомака. У томе да се имовина судетским Немцима не сме вратити нити им се дати одштета, односно да је очување новог правног поретка и стања прворазредни интерес земље, слажу се све релевантне политичке снаге у Чешкој.

Реституција је тако важила и спроведена за имовину одузету после фебруара 1948. године – када је у тадашњој Чехословачкој комунистичка странка, заправо, извршила пуч и преузела власт у своје руке. Наредних година кренула је темељна национализација и експропријација, тако да је економија бивше Чехословачке била највише етатизована од свих земаља совјетског блока. Одузето је практично све – од земљишта, шума, станова и кућа, до фабрика, банака, трговине, позоришта.

Имовина се враћала бившим власницима, односно њиховим наследницима. Први услов, који је био и остао споран, поседовање чехословачког, односно касније, по подели федерације, чешког држављанства. Иначе, овде се не признаје двојно држављанство. Тај услов је погодио многе, јер је међу онима који су емигрирали или су протерани било управо највише "буржоаских елемената" којима је имовина одузета. Њима је ретко одузимано чехословачко држављанство, без кога су остајали и зато што су узимали држављанство земаља у које су дошли. Јасно је у каквој се ситуацији нашао неко ко је живео у САД и узео америчко држављанство и сада после три-четири деценије треба да се одриче тог држављанства и узима чешко да би могао да врати имовину. Има ту још један услов – морају да имају трајан боравак у Чешкој. Овај дописник памти случај једне наше некад чувене уметнице, која је имала чешке претке. Сви чланови њене породице су се из Југославије вратили после рата у Чехословачку и 1991. наследили велику имовину. Осим наше уметнице која је остала да живи у Београду. Одлучила је да се због сина бори за свој део наследства. Затражила је, иако већ у дубокој старости, трајни боравак у Чешкој и добила га је, мада је, у ствари, живела у Београду али је морала сваких пола године да има у пасошу да је боравила макар дан у Чешкој. И тако пет година колико јој је требало трајног боравка да би добила чешко држављанство и свој део наследства.

За оваква ограничења у реституцији Чехословачка, односно Чешка, трпела је критике  пре него што је 1996. потписала Споразум о придруживању са ЕУ.

У реституцију нису ишле велике фирме које су некад биле акционарска друштва, тако да је, на пример, Томаш Бата морао да купује своје фабрике које су остале у Чешкој. Бившим власницима признаван је на основу процене вредности удео у данашњем предузећу, тако да се неретко догађало да су ако је у фирму током социјализма улагано и она добро послује, добијали мањински удео.