„Читање” емоција

Емоционална писменост је способност да оно што осећамо препознамо као неко одређено осећање и да то осећање именујемо. Та способност није урођена, већ се учи и развија. Када мало дете осећа, оно није у стању да определи своје осећање и да га назове одређеном речју. Помажу му родитељи и други чланови породице који га директно или индиректно уче језику осећања. Уколико у детињству и младости особа не научи да повезује своје доживљаје са речима, када одрасте она неће имати довољно развијену ову способност, тако да ће показивати извесни, већи или мањи степен емоционалне неписмености.

Није довољно знати одређене речи за осећања, а не знати шта оне означавају. Као што није довољно познавати речи срце, бубрег и плућа којима именујемо одређене делове тела, већ треба и знати шта је основна функција тих органа, тако није довољно познавати речи страх, љубомора, љутња, увређеност, заљубљеност, љубав… већ је потребно познавати њихову функцију, контексте у којима људи реагују тим осећањима. А када људи имају елементарна знања о осећањима, тада могу да користе своју интелигенцију како би боље разумели себе и своје реакције, али и друге људе и њихове реакције. У том смислу је емоционална писменост основа емоционалне интелигенције.

Људи реагују осећањима на догађаје које процене да су важни. Емоције нас покрећу на акцију. Дословни превод речи емоција са латинског био би „покретач”. Појава осећања код некога, нас или неког другог, указује да је нешто процењено као важно, да се нешто важно дешава.

А шта можемо „прочитати” на основу тога да ли је осећање којим неко реагује на неку ситуацију пријатно или непријатно? Када мисле да је ситуација таква да је угрожено нешто што им је важно, људи реагују непријатним осећањем. А пријатним, онда када мисле да ситуација потврђује нешто што им је важно. Што је осећање интензивније, то је више цењена вредност о којој је реч. Према томе, на основу типа, интензитета и трајања неке емоционалне реакције можемо да закључимо не само шта је некоме важно, већ и колико му је то важно.

Управо због тога што другима могу да „открију” наше праве ставове и вредности, емоционалне реакције се прикривају у комуникацији са особама са којима нисмо блиски, у јавној комуникацији. Из истог разлога људи глуме одређене емоције како би се другима представили на жељени начин.

Препознавање специфичног осећања и давања имена емоцији омогућује нам да још боље закључимо о свом или туђем емоционалном одговору. Због свега тога је важно познавати и разликовати осећања, поготово када говоримо језиком који је веома богат речима за осећања. Такав језик омогућује колективну емоционалну писменост.