Европско злато за 23 секунде

Мало је ствари које човек може да уради за 23 секунде, поготово оних које се памте, па је утолико већи подвиг Уроша Чулића са Дорћола, који је недавно, у финалу Европског првенства у Бриселу, тако брзо савладао Француза Карима Мозбаха. Пошто је реч о греплингу, борилачкој вештини о којој се мало зна код нас, његов успех је прошао незапажено, али далеко од тога да није вредан пажње.

– Греплинг је најсличнији рвању и џудоу, с тим да се борба знатно више води у партеру. Циљ је да се противнику направи полуга на руци или нози или да се савлада гушењем – говори Урош Чулић (24 године, 194 цм, 99 кг), студент треће године менаџмента у спорту. – Као дечак сам тренирао рвање и ватерполо, а греплингом и бразилском џиуџицом бавим се пет и по година. Крајем јуна у Белгији остварио сам свој највећи успех.

Са две медаље, златном и сребрном, био је други најуспешнији такмичар на шампионату, иза најбољег шведског репрезентативца. Европски је шампион је у „гију” (са кимоном) а вицепрвак у „но-гију” (без кимона).

– Првог дана, у „но ги” греплингу, изгубио сам у финалу од Швеђанина који ми је урадио полугу на нози. Био сам разочаран и мало љут на себе због тога. Другог дана је прорадио инат, па сам четвртфинале решио за минут и по гушењем, полуфинале за три минута тријанглом, а финале за 23 секунде полугом на руци. Победа против Француза Мозбаха у финалу је и моја најбржа победа у каријери – каже Чулић који се бори у категорији до 100 кг.

За оне који не прате помно борилачке спортове, греплинг и бразилски џиуџицу су непознати, баш као и неки термини у овим дисциплинама, попут тријангла (захват скупљеним ногама, када се нападач на поду склупча око противника и ногом врши притисак на врат). А шта су то греплинг и бразилски џиуџицу, објашњава Урош Чулић:

– То је у суштини исти спорт. Стилови се незнатно разликују, а различито је то што се у греплингу такмиче представници репрезентација а у бразилском џиуџицуу клубова. Када је Светска организација бразилског џиуџицуа – ИБЈЈФ – почела да организује такмичења, онда је и Светска рвачка федерација – ФИЛА – кренула са греплингом. Тако сам се, рецимо, почетком године, у Лисабону, такмичио на Европском шампионату у бразилском џиуџицуу, са клубом Жерјал са Врачара.

Док се у разним спортовима врте милиони па и милијарде, Чулић је свестан да од греплинга не може да се живи и зато му је факултет врло важан:

– Нисам бирао спорт по томе колико се пара у њему врти, већ по томе колико уживам у њему. Спортски циљ ми је да стекнем црни појас што у овом спорту, за разлику од неких других борилачких, није ни мало лако. За то је, упркос великом труду, потребно да прође по некад десет па и више година. Тренутно имам љубичасти појас а надам се да ћу ускоро стићи до браон.

Углавном тренира седам пута недељно, а последњих пет недеља уочи великог такмичења – два пута дневно. Наглашава да му је недеља увек слободан дан. На крају, желео је да „подели” своје медаље са онима који су то, како каже, заслужили:

– Захвалан сам клупским тренерима Јовану Жерјалу и Слободану Давиткову, мом другу, спаринг партнеру, тренеру и селектору Александру Рајачићу, као и рвачком клубу Железничар и тренеру Љубиши Станковићу.