Од банкарске до државне кризе

Шпанија је постала четврта земља ЕУ (после Грчке, Ирске и Португалије) која је затражила финансијску помоћ и муњевито од својих европских партнера добила начелну сагласност за 100 милијарди евра како би спасила своје банке. И поред обећане помоћи премијер ове земље М. Рахој је изјавио да ће Шпанија остати заглављена у другој рецесији и наредне три године, те да ће још више Шпанаца изгубити посао, у земљи у којој је сваки четврти радно способан становник незапослен, а међу младима незапосленост износи чак 52 одсто. Подсећам да је непосредно пред глобалну кризу, у 2007. години, незапосленост износила девет одсто.

Увођењем заједничке валуте – евра каматне стопе у еврозони су се знатно уједначиле, односно у земљама које су пре тога имале слабије националне валуте (Португалија, Грчка, Шпанија, Ирска) осетно су смањене и у њима долази до брзог раста задуживања, пре свега, приватног сектора. Банке се задужују у иностранству и домаћој привреди и становништву одобравају масовно кредите. Конкретно, у Шпанији долази до правог бума у станоградњи и у деценији пред кризу цене некретнина су удвостручене, а у неким областима и утростручене. Овакав тренд није могао бити дугорочно одржив: избијањем глобалне кризе дошло је до драстичног пада цена некретнина и банке су све теже могле да поврате одобрена средства.

Због тога се приватни банкарски сектор Шпаније нашао у великој кризи, а како се, у складу са владајућом мантром, банкротство банака не сме дозволити ни по коју цену, држава је уложила огромна средства за њихово спасавање. Спасавајући их и плаћајући огромне камате по државним обвезницама, Шпанија је знатно повећала јавни дуг. Поред тога, држава је морала у условима глобалне кризе у земљи да подстиче укупну тражњу преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и великом броју особа које су остале без посла, а све то је довело до пораста дефицита државног буџета. Сада сви говоре о неодговорности државе која има велики јавни дуг и дефицит државног буџета. Међутим, управо се шпанска држава у периоду који је претходио кризи веома рационално понашала. Према званичним подацима ЕУ, Шпанија је у периоду 2000–2007. (у просеку годишње) имала суфицит државног буџета од 0,3 одсто (у истом периоду Немачка је имала дефицит од 2,2 процента), а пред избијање глобалне кризе висина јавног дуга у односу на БДП у Шпанији је износила 36,1, у Немачкој 65 одсто.

Случај Шпаније је одлична илустрација како се приватна банкарска криза трансформише у државну дужничку кризу. Када су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио са приватних на државне дугове, ми поново слушамо познате неолибералне мантре: проблем је увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Мада свака озбиљнија анализа (па и пример Шпаније) показује да је погоршање јавних финансија симптом, а не узрок кризе, стално слушамо једну те исту причу: државе које су у кризи морају да смање дефицит државног буџета, да смање јавни дуг и спроведу структурне реформе. У исто време видимо да земље које се придржавају ових препорука своје грађане излажу огромним одрицањима и страдањима.

Оно што посебно забрињава јесте да се највреднији ресурс друштва – људски капитал – олако разбацује и уништава. Жртвују се цела поколења због похлепе релативно уског слоја богатих и моћних. Данас је више од половине младих Шпанаца, од којих су многи са факултетским образовањем, незапослено. Због армије незапослених, и они који имају среће да нађу посао у страху су да лако могу да га изгубе. Већи део младих је незапослен, а они су управо у узрасту који је најкреативнији, када треба да се добијају одличне радне навике, самопотврђују се и добијају самопоуздање.

Редовни професор универзитета