Савети и самовоља

Не би требало имати илузије да је српску владу могуће саветовати. Упркос чињеници да не недостају ни савети нити саветници који су на буџету. Тако да о потреби да се траже савети од стручњака, домаћих или страних, има смисла расправљати само начелно. Српска се влада неће одрећи дискреционизма, јер је то практично, за разумевање власти у Србији, синонимно са „имањем власти”.

Начелно, друштвене науке – не напросто здрав разум или оно што зна свака домаћица или домаћин – нису бескорисне када је потребно дати одговор на политичко питање како остварити један или други циљ којем се тежи. Штавише, када се разуме да стручност није бесмислена ни у политичким стварима, отвара се простор за оснивање меритократских установа којима се гарантује инструментална самосталност. Најзначајнији пример јесте централна банка, чија самосталност се заснива на разумевању да је потребно деполитизовати начин на који се обезбеђује ниска инфлација, што је циљ који се утврђује законом на основу политичког договора.

Народна банка Србије, међутим, није никада деполитизована, што се види по томе да није јасно ни шта се тачно подразумева под ниском инфлацијом, а ни колика је обавеза централне банке према том циљу. Такође, у оперативном смислу, монетарна политика углавном толерише инфлацију, пре свега водећи рачуна о проблемима буџета, а не одређује референтну каматну стопу с циљем да се стабилизују цене, већ је више користи како би се прилагодила на промене курса динара. Будући да њу саветује ММФ, не би се могло рећи да су саветници били од велике користи.

Гора је ствар са Фискалним саветом који је основан како би се умирили, посебно страни, повериоци, што једним делом објашњава недостатке у његовом мандату, тако како је законом дефинисан, али није ни у једном часу постојала политичка спремност да се његови савети и препоруке уважавају. Штавише, а то је карактеристично за однос власти према независним телима, они се оптужују за политизованост чак и када се само придржавају сопственог мандата, у овом случају заснованом на закону. Наравно, најгори пример ароганције власти јесте однос према Савету за корупцију, пре свега зато што је заиста био деполитизован. Највећи број осталих агенција и савета су углавном продужена рука власти.

Ово је, међутим, веома ограничен оквир за саветовање, чак и када се поштује. На почетку транзиције, додуше не у Србији, тражили су се савети о циљевима, а не само о средствима како да се они остваре. Људи који су преузимали политичку одговорност у многим тек демократизованим земљама позивали су стране и домаће стручњаке да оцене не само изводљивост, већ и сврсисходност реформи за које су се власти спремале. Искуства са таквим приступом нису рђава, јер посебно страни експерти немају неки посебан интерес да се залажу за једну насупрот неке друге стратегије. А и, иначе, квалитет расправе је важнији од постизања сагласности. Ово није неуобичајена пракса у многим развијеним земљама, где постоје независна тела која имају задатак да оцене, exante и expost, сваки програм или меру власти, а свакако игра значајну улогу у функционисању Европске уније.

Друкчије стоји ствар са страним стручњацима који постају саветници влада или централних банака. Они, наравно, раде за сасвим одређеног послодавца и не цене, већ рационализују његове циљеве. То поготово уколико су им савети усклађени са сопственим интересима, који знају да превазилазе плату коју примају. Исто се може рећи и за савете које дају међународне финансијске установе, већ поменути ММФ на пример, мада у њиховом случају јасност интереса и садржина савета нису спорни. Уз то, реч је обично о заједничком послу, где се тежи узајамно пожељним циљевима и користе заједничка средства.

У Србији, као и у неким другим земљама, тежи се инструментализацији међународних финансијских установа, а и страних института и стручњака тако што се наводе њихови ставови на начин да потврђују или оправдавају политику појединих министара или тренутне владе у целини. У неким случајевима се на њих пребацује одговорност, а у другим се поједина мишљења користе као потврда сопствених циљева или као оправдање за неуспешне мере.

Опет, друштвене науке нису у таквом стању да се ништа не може рећи о пожељности појединих политичких циљева. То је посебно тачно у макроекономији, независно од тога што је она тренутно на рђавом гласу. Но, да само то поменем, ипак се зна да је боље ослањати се на правила, а не на дискрециону власт, на предвидљиву политику, а не на самовољу. Па и када је реч о правилима, рецимо у фискалној и монетарној политици, а поготово у трговачкој и политици конкуренције, није тако да економска и политичке науке уопште немају шта да подуче људе на власти. А оно што заговарају претенденти на власт у Србији и стручњаци и аналитичари који их подржавају углавном је у нескладу са тим сазнањима.

Коначно, није да се не зна да ли је боље ослонити се на демократију или на ауторитет људи на власти и да ли је владавина права боља од самовоље „у нашем интересу”, о оправдавању насиља и чак његовој глорификацији и да не говоримо. Србији је тај савет још увек потребан, што би требало да је основна улога ЕУ. А наравно и оне, још увек мале мањине, у невладином сектору и у грађанском друштву који се за то залажу, саветујући јавност, а не власт.

Тако да заиста има потребе за меритократским установама и саветима, за науком, стручним саветима, независним оценама привредне политике и појединих мера, а и за утицај заговорника демократије и критичку улогу невладиног сектора и грађанског друштва. Да би се ограничила самовоља.

*Економиста