Можда будем веслао у Рију 2016. године

Многи спортисти размишљају о одласку у „пензију” чим уђу у тридесете, а веслач Никола Стојић каже да није искључено да му Олимпијске игре у Лондону неће бити последње, иако ће у децембру навршити 38 година. Тренутно се спрема за своје четврте игре, са четвртим партнером у двојцу без кормилара: 2000. у Сиднеју био је пети са Ђорђем Вишацким, исто место је заузео 2004. у Атини с Младеном Стегићем, у Пекингу 2008. био је седми са Гораном Јагаром, а у Лондону ће веслати са 15 година млађим Ненадом Беђиком.

– Последње две-три године сам провео у чамцу с више партнера него у претходних десет – каже Никола Стојић. – На Светском купу у јуну сам се први пут такмичио с Ненадом Беђиком, па је зато тешко рећи за који смо пласман способни у Лондону. Зависи ће доста и од среће, пошто је стаза у Итону прилично нефер. Кад сам ту учествовао на Светском купу пре шест година дувао је бочни ветар и тада су стазе ређали од обале, где су били најспорији чамци, па тако дође до нефер конкуренције. Ако то изузмемо, био бих најсрећнији да уђемо у финале, међу шест најбољих, а после би све било отворено.

Где црпите мотивацију, шта вам продужава каријеру?

Једноставно, уживам у веслању, радујем се великим такмичењима. Последњих година на европским првенствима сам освајао сваке године медаље, са тројицом различитих партнера. Олимпијске игре су нови изазов самим тим што ми је ово четврти пут. Не осећам се уопште истрошено и не сматрам да сам постигао све што сам могао. Увек може нешто ново да се уради. Док год будем ишао на тренинг и знао да имам простор за напредовање, иако имам скоро 38 година, бавићу се веслањем. Не кажем да ћу сигурно наставити до Рија 2016. године, али се тренутно осећам физички и психички као и пре 12 година када сам ишао први пут на Игре у Сиднеј.

Били сте два пута пети и једном седми на олимпијским играма. Шта је недостајало да освојите медаљу?

Финесе! Вишацки и ја нисмо имали среће у Сиднеју, јер је на самом старту трке почео да дува јак ветар, а ми смо били у стази пет која је била друга с леве стране док је ветар дувао са десне и Америка, која је била трећа у полуфиналу иза нас, добила је стазу један. Пошто се стазе у финалу добијају, као и у атлетици, према резултатима у полуфиналу: најбржи иде у средину, па други са стране, а они најспорији иду на крајње стазе. А ми смо добили стазу под највећим ударом ветра. Била је то моја најбоља шанса за медаљу. У Атини смо имали среће са уласком у финале, пошто су Канађани дисквалификовани после судара са Јужном Африком, мада смо објективно вредели за пето место. У Пекингу смо били сами криви: ја сам кормиларио а на око 600 метара до краја Јагар је закачио бову и то нас је избацило из ритма, иако смо били други до последњих 300-400 метара. Нисмо могли да урадимо финиш онако како смо хтели, па смо за секунду пропустили финале.

Чега се најрадије сећате из олимпијског села?

Сиднеја, зато што је био први пут, а ишли смо на крај света. Имали смо и најбољи провод после такмичења, јер смо остали пет дана после финалне трке. Свако вече смо излазили у град и дружили се с другим спортистима. Иако сам био неко време утучен због петог места, ипак ми је било веома лепо. У Атини нисмо били у олимпијском селу, док нас је Пекинг све оборио с ногу. На Олимпијским играма се, иначе, осећам повлашћено јер само 13 двојаца може да учествује.  

Да ли ико може икада да достигне Британца Стива Редгрејва, петоструког олимпијског првака (1984-2000) који је пето злато освојио у 38. години?

Чисто сумњам. Рецимо, Новозеланђани, који су неприкосновени у двојцу у последње три године, већ су пропустили такву прилику. У Пекингу нису ушли у финале, веслајући у четверцу, јер су имали неких здравствених проблема, а више нису толико млади да имају шансу за пет злата. Редгрејв је најбољи свих времена. Тешко је бити у тако доброј форми 16 година.

Да ли размишљате о томе да продужите каријеру до Игара у Рио де Жанеиру?

И да и не! Имам супругу, петогодишњег сина и двогодишњу ћерку, који уживају у мојој каријери, све док не одем на пут. А у олимпијској години имамо дупло више дана припрема. Породица је по некад са мном на путу, али некад је то неизводљиво. Супруга поштује сваку моју одлуку везану за каријеру и то ми много значи. Можда ми је мало незамисливо да са 42 године наступам у Рију, али кад погледам веслаче који и у том добу постижу добре резултате, није немогуће.

Док се у многим спортовима врти огроман новац, веслање има неке друге предности. Како гледате на то?

Веслање ми је помогло да завршим грађевински факултет у Америци, а после сам се вратио у Србију. Циљ ми је био да наступим на макар једним олимпијским играма, од тада је прошло 12 година, и већ идем четврти пут. Веслање није комерцијални спорт, па зависи од државе и Олимпијског комитета Србије и стипендија које добијамо. Не можемо да се уздамо на евентуалне премије, јер то није исто као кад неки фудбалер потпише милионски уговор а није видео ни р од репрезентације. У нашем случају високо образовање је обавезно да бисмо имали пристојан живот и после спортске каријере.

Србију ће у Лондону представљати 115 спортиста из 15 спортова. Ко су кандидати за медаље?

Ђоковић је најближи медаљи. Чавића сам недавно срео и видим да је пун оптимизма, што говори да се добро спремио. Стрелци, по обичају, имају шансу за највиши пласман, а што се тиче екипних спортова тешко је предвидети, мада поред традиционално добрих ватерполиста и рукометаши и обе одбојкашке селекције имају потенцијал за победничко постоље.