Век археолошког парка Винча

Следеће године навршиће се пун век од када су почела археолошка истраживања на локалитету Бело брдо – 13 километара низводно Дунавом од Београда – где се налази средиште винчанске културе. Истражено је свега неколико ари од, процењује се, 15 хектара колико је захватала ова неолитска метропола. Значи, могуће је да ће бити прослављана и два и три века ископавања. Поводом тог јубилеја обишли смо локалитет.

Неких 600 налазишта раширених на простору централног Балкана (од Трансилваније до Скопске котлине) из средине V и IV миленијума пре нове ере добили су заједнички цивилизацијски именитељ по једном приградском селу Београда! Значај винчанске цивилизације за данашњу Србију најјасније можемо да сагледамо ако се сетимо речи професора Драгослава Срејовића: "Територија Србије само је у три наврата током целокупне историје била средиште света – у време културе Лепенског вира (VI миленијум п. н. е.), Винче и римске Тетрархије (крај III и почетак IV века нове ере)".

Тренутни изглед престонице неолитске културе далеко је од пожељног. Практично гледано, локалитет је стешњен између два сеоска имања. Рекло би се да нема ни ширине фудбалског игралишта. Издигнут је на лесној греди која излази на дунавску обалу. На правоугаонику површине једног хектара подигнуте су бараке у којима спавају истраживачи током лета а у централној бараци су музејска поставка и депои. Већина предмета ископаних у Винчи налази се у Народном музеју и на одсеку за археологију Филозофског факултета. Овде је изложено стотинак ћупова и алатки од камена и костију. Пажњу привлачи стакласто сечиво опсидијан које је доказ развијене трговине у неолиту јер се не налази у Подунављу већ је у Винчу могло бити донето из региона Карпата или Егеја. Грнчарија је премазана цинабаритом – бојом која се добијала из руде вађене на Авали. Поред многих паноа на којима су приказани цивилизацијски слојеви, значајно је и откриће глинене пећи која је у потпуности реконструисана. Све је чисто, добро осветљено, али врло скромно.

Речено Каницовим речником, водич нам је љубазни и упућени млади археолог Нино, који дежура на локалитету. Показује нам потковичасто удубљење у лесној греди које означава истраживања археолога Милоја Васића (1869–1956). Васић је систематично издубио брдо висине 10 метара, ископавао је све до здравице, до земље на којој нема културних трагова. Осам метара висине припада винчанској култури; настали су у периоду од хиљаду година дејством пожара, пре свега, и насипањем земље на истом месту. Два горња метра створена су за 6.000 година, и обухватају, између осталог, и бронзано доба и српско гробље из деветог и десетог века наше ере. А управо је то гробље сачувало вертикалу неолитског насеља.

Не треба бити сувише упућен у тајне професије да би се уочило шта је потребно да се уради на локалитету да би постао археолошки парк – место уређено по мери свог историјског значаја. Потребно је завршити процес експропријације околног земљишта све до ушћа реке Болечице у Дунав, раселити сеоска имања, раскопати бетонирани кошаркашки терен на самој дунавској обали, затим је неопходно да се читав простор огради, повиси насип и упоредо са наставком ископавања реконструише насеље. Да се изгради оно што је ту било: пре свега, винчанске куће од прућа и лепа покривене трском.