Последњи позив резервисан за супругу

Капитен наших рукометаша Момир Илић (31) освојио је све највеће трофеје у клупској конкуренцији, у којем има и две титуле првака Европе с немачким Килом, али сматра да у националном тиму може да постигне и више од сребра на „Евру 2012” у Београду. Прва шанса за то су Олимпијске игре у Лондону, које наша селекција почиње против Шпаније, 29. јула у дворани „Копер бокс”.

О највећој смотри спорта, на којој као и сви његови саиграчи дебитује, али и о неким важним „ритуалима” уочи важних мечева, Момир Илић говори у интервјуу за „Политику”. С њим смо разговарали уочи пута за Шведску у којој наш тим данас завршава учешће на Купу Скандинавије.

У свакој изјави наших рукометаша осећа се оптимизам. На чему се он темељи?

Пре свега на томе што знамо да свако од нас вреди само онолико колико је спреман да се подреди тиму. Своје наде у висок пласман базирамо на тимском духу. Циљ нам је да поновимо све оно што нас је красило зимус на Европском првенству у Београду, ту пре свега мислим на колективни дух, чврсту одбрану и добру атмосферу, јер само тако можемо да остваримо снове. Постали смо тим и сигуран сам да ћемо тако наставити.

Рукомет је до ове зиме важио код нас за спорт на странпутици, репрезентативци нису имали богзна какав „рејтинг у народу”, а сада вас сви воле? Како сте то постигли?

Људи из спорта, али и народ, препознају наш тимски дух и жељу да пружимо све што можемо репрезентацији која је изнад сваког појединца. То нам је недостајало раније а то смо достигли на последњем Европском првенству. Обећавам да идемо у Лондон да будемо учесници а не гледаоци. Оставимо по страни то што смо дебитанти, као и адаптацију на олимпијске игре, али и то што ћемо се наћи међу највећим звездама светског спорта. Нормално је за сваког човека да се одушеви Јусеином Болтом или Кобијем Брајантом, Ђоковићем или Федерером… Све је то лепо, али ми то остављамо по страни, јер знамо због чега идемо. Да дамо све од себе и да се вратимо уздигнута чела.

Кад помињете највеће асове, на олимпијским играма чак и они пожеле с неким да се сликају. С ким бисте ви волели да се нађете на фотографији?

Доста гледам НБА кошарку. Волео бих с неким њиховим играчима, Кобијем Брајантом или Леброном Џејмсом, али било би ми драго и са многим другима, јер у Лондону се окупља оно најбоље из света спорта. Зато су олимпијске игре највеће.

Група у којој су наши рукометаши (Б: Србија, Шпанија, Хрватска, Данска, Јужна Кореја и Мађарска) називају „групом смрти”. Како преживети такво друштво?

Кад сте у групи у којој малтене свако свакога може да победи, онда има доста, да тако кажем – измешаних резултата. Ако добро стартујемо, имаћемо велике шансе за четвртфинале (прва четири места у групи), где би циљ био да избегнемо Французе који су убедљиви фаворити за титулу. После би могао да буде лакши пут.

Колико вас је променио успех на „Евру 2012”?

Остао сам исти, као и мој однос према дресу са државним грбом. У клупском рукомету освојио сам све, а почео сам с репрезентацијом и зато ми је увек била жеља да с њом достигнем врх. Нема лепшег осећаја него кад обрадујеш свој народ. Ових дана размишљам о томе што је било добро на шампионату у Београду да бисмо то поновили у Лондону, а оно што није ваљало да исправим.

Како проводите вече уочи важне утакмице?

Увек сам у неким ритуалима. Волим нешто да прочитам, да погледам неки филм, некад одем у шетњу... Увек нађем начин да се склоним од свих неважних ствари а све су ми неважне кад се игра велика утакмица. Кад играм утакмицу телефоне искључујем, не разговарам ни са ким, јер не желим да ме било шта ремети. Тако радим и у клубу.

Шта читате уочи утакмица?

Све зависи, није битан жанр. Рецимо, читав шампионат у Београду читао сам књигу Жарка Лаушевића, а сад читам „Калуђер који је продао свог Ферарија”. Битно ми је да ме књига опушта.

А која је конкретна улога тих „ритуала” које сте поменули?

Када је велики меч, није потребно ништа додатно да бисте били наоштрени, већ вам треба нешто да вас смири, да мирне главе уђете у меч. А кад је утакмица мањег значаја, пожељни су неки ритуали. Треба вам смиреност да би сте решили меч у коме једна лопта пресуђује, а кад је слабији меч неопходна је и посебна мотивација.

Кажете да у једном тренутку искључујете телефон. За кога је резервисан последњи позив?

За супругу Мају. Као бивша спортисткиња (одбојкашица) врло добро зна шта може да ми каже а да ме не оптерећује. Спортисти се најбоље разумеју. Неки други људи, из најбоље намере, кажу нешто што би могло да наруши моју концентрацију.

-----------------------------------------

Од Аранђеловца до Кила

Име и презиме: Момир Илић

Датум рођења: 22. 12. 1981.

Место рођења: Аранђеловац.

Висина: 200 цм.

Тежина: 100 кг.

Место у тиму: леви бек.

Хоби: тенис, интернет.

Каријера: Шамот из Аранђеловца 1992-2001, Колубара из Лазаревца 2001/2002, Фиделинка из Суботице 2002-2004, Горење (Словенија) 2004-2006, Гумерсбах (Немачка) 2006-2009, Кил (Немачка (2009 – ?).

Највећи успех с репрезентацијом: сребро на Европском првенству у Београду 2012.

Највећи успех с клубом: првак Европе 2010. и 2012 (оба пута са Килом).