Страначки центри као суверени господари

Удружујући се с мањим странкама, друштвеним покретима, НВО и синдикатима, велике партије користе ефекат уједињавања ипобољшавају своје позиције у јавном мњењу. Само по себи,уједињавањестранака носи позитиван ефекат за бирачко тело које политику посматра каопоприште за беспоштедну борбу за привилегије. Такође, стварањешироких коалиција је погодно за медијски атрактивне кампање.

Друго, укључивањем више мањих странака и покрета усредсређених на специфичне теме и групације у бирачком телу повећава се вероватноћа да велика странка побољша свој изборни резултат. Она такоприкупља и гласове специфичне, јако дисциплиноване групе у бирачком телу, као што је случај с ПУПС-ом и СПС-ом,или пак с коалицијама великих странака ионих регионалних (пример ЛСВ-аи ДС-ана парламентарним изборима). Треће, договор малих и великих странака у процесу формирања коалицијаједноставнији јенего договор великих странака приближно исте снаге. Велики, наиме,увек могу да „купе” мале низом различитих користи које им пружа власт,као што увек могу да их „принуде” претњом превременим изборима. Кроз обилату „награду” и механизам контроле „претњом ванредним изборима”, велики владају лакше и једноставније него што би то био случај у коалиционим владама једнако моћних странака.

Останак малих партија„у седлу” не само да им омогућава дадобију удео у власти који није сразмеран њиховој реалној снази, већ и да у условима „тесне” парламентарне већине политички процес значајно преоптерете својим нереалним захтевима. Различити облици „буџетског оптимизма”Цветковићеве владе (попут порастапензија 2008, изостанкапорастаПДВ-а) и пословична инертност при реформи јавног сектора примери су „несрећног споја” опортунизма стожерне странке власти и великогутицаја „мањих” партнера у влади. Недостаци у вршењу власти бројчано великих и идеолошки хетерогених коалиционих влада указују на нужност укрупњавања политичке сцене. Рационализацију тесцене могуће је постићи увођењемразличитог изборног цензуса за странке и коалиције, уз инсистирање на правилу да већи број чланова коалиције повећава висину цензуса. Ово правило би сигурно смањило број странака у будућем сазиву скупштине, а вероватно би водило фузионисању странака сличне идеолошке оријентације.

„Београдизација” посланичког позива одраз је опште друштвене констелације у земљи површинеСрбије. Слично земљама у региону, Србија је земља с главним градом као политичким, привредним и културно-образовним центром. Ова околност одражава се на стање у политичкој елити, која је махом пореклом и пребивалиштем лоцирана у Београду. „Београдизација” посланичког позива у основи је штетна јер лишава великидео становништва аутентичних представника у скупштини.Одговорност за овакво стање припада искључиво страначким елитама које би требало да укључе регионалну различитост као критеријум за формирањелиста и расподелу посланичких места. Једно од могућих решења је напуштање идеје о Србији као једној изборној јединици и прављење више изборних јединица без политички перфидног прекрајања државе по вољи актуелне политичке елите. Овим гестом политички процес би изгубио на идеалној пропорционалности, али би добио могућност измештања политичког процеса из једног центра удруге делове Србије. Ову промену требало би да прати и процес регионалне прекомпозиције.Нови концепт регионализације могла би да прати и измена упропорционалномсистему–са више изборних јединица.Ово решење би отворило и могућност директније комуникације између бирачког тела и његових заступника у скупштини, а уједно би смањило моћ страначких центара каосуверенихгосподараполитичкихпроцеса у земљи.

Илузорно је очекивати да ће ове промене спровестиполитичкаелита, којаувек тежи (само)одржању, то јест опстанку на привилегованим позицијама моћи.По природи ствари, она је конзервативна и опортуна. Грађанство,својим гласањем на изборима, и стручна јавност и медији.својим рационалним ставовима између изборних процеса,могу да допринесу стварањумање конфузнепартијскесценеи већемстепенурепрезентације бирачког тела у институцијама система.

*Политички аналитичар