Стинг је у Италији као код куће

Специјално за Политику

„Buonaseraatutti!”, поздравио је Стинг у првом обраћању на великом финалу фестивала у Перуђи.

И те како нам је било добро: током  последњег викенда манифестације бриљирали су Сони Ролинс, Амброз Акимузире, Вејн Шортер, Мелоди Гардо... Град је узаврео од добре музике, боље затварање се није могло замислити.

Многе коцкице су се те вечери склопиле. „Умбрија џез” је био један од првих џез фестивала који је угостио Стинга тачно пре 25 година. На том, по мишљењу сведока, величанственом концерту, Стинг је наступио са оркестром Гила Еванса, славног џез аранжера, чија је стогодишњица од рођења обележена претходних дана серијом концерата EastmanChamberjazzorchestra. Касније је Стинг купио кућу у Тоскани, научио језик и почео да производи вино, овде се осећа као „домаћи” – све време се публици обраћао на одличном италијанском. Како је бенд и иначе овог лета на турнеји, избор главне звезде се природно наметнуо. Турнеја носи име „Backtobass” и Стинг је углавном са бас гитаром у рукама. Инструмент који најчешће свира изгледа изузетно старо (насупрот власника, који, бар из даљине, изгледа све млађе!), питам се да ли је исту гитару свирао и у време „Thepolice”? Половину програма, 10 нумера, чине песме из репертоара овог бенда, што даје доминантан рок израз. И бенд је сведен: Доминик Милер, гитара, Дејвид Сенкшс, клавијатуре, и Вини Колајута, бубњеви, са Стингом чине рокерску основу; Питер Тикел, електрична виолина, и Ђо Лори, пратећи вокал, украшавају.

Концерт отвара „If I ever lose my faith in you”: са албума „Ten

summoner’stales” биће изведено највише (пет) нумера, све у првој половини наступа (највеће изненађење – „Sevendays”), промешано са енергичним песмама „The police” – „Every little thing she does is magic”,„Demolition man”, „Driven to tears” и „Message in the bottle”.

Организатор је концерт замислио као потпуно „седећи”, али ноге не

могу да одоле; током „Messageinthebottle” устајем са столице, али ме обезбеђење враћа – цене карата су високе и део публике очекује пуни комфор.

Стинг је одлично расположен и стално насмејан. Бас свира рокерски

огољено, дајући снажан централни пулс музици. Певање је рутински убедљиво – невероватно је са којом лакоћом и даље извлачи високе ноте. Доминик Милер сваку прилику користи да ускочи са одличним солом, претежно у блуз маниру. За џез укусе је задужен Питер Тикел, што Винија Колајуту увек чини веома срећним. У једном тренутку ће екипа улетети у сјајан инструментални фјужн, као почаст манифестацији

на којој наступају. Ђо Лори се представља у „Thehoundsofwinter“.

Њена пријатна сопранска мелодија без речи подсећа на вокале у песми

„The great gig in the sky“, састава „Pink floyd”.

Као најнежнија композиција у целом програму, „Shape of my heart” имапочасно место – на средини наступа. Ту је бенд, заправо, једини пут на патосу (али какав је то патос!), да би убрзо поново уздигао атмосферу, која ће кулминирати са жестоком верзијом „Roxanne”, током које се обезбеђење коначно предало. За бис сви су на ногама: мало Оријента („Desertrose“), мало рокенрола („Kingofpain“) и, уобичајени (овог пута лажни) крај са „Everybreathyoutake”.

За други и трећи бис – чиста симболика. Најпре обраћање публици са посветом Гилу Евансу (Хендриксов „Littlewing“), па затварање круга са првом песмом на првом албуму „ThePolice” – „Nexttoyou“ и коначно за публику која га је упорно желела још једном на сцени – „Fragile”. Као нумера са којом је отворио чувени концерт у Тоскани, 11. септембра 2001, поново је евоцирала старе слике – њујоршке трагедије, Стинговог беса на почетку тог наступа, и божанствене музике коју је потом испоручио.

Војислав Пантић