Шта то беше воља бирача

Ово што се догодило са Социјалдемократском партијом Расима Љајића и Богатом Србијом Захарија Трнавчевића на најбољи начин показује колико су наша изборна правила релативна. Она омогућавају странкама не само да уђу у парламент као део коалиције,избегавајући цензус, него и да, после уласка, напустесвоју групацију странака и приђу некој другој.

Воља бирача тиме је изиграна, али закон није прекршен. Па чак ни у ситуацији када чланице коалиције из опозиционих доспеју у владајуће редове. Неки процењују да ће ови постизборни трансфери додатно повећати изборну апстиненцију. Јер чему опредељивање бирача за неку политичку групацију ако ће њен век трајања бити окончан већ током формирања владе.

У коалицијама су свесни опасности од ових странака ,,прелетача”, а наши познаваоци изборних правила кажу да су те опасности веће ако су коалиције многобројније. Они су зато у серији прилога које смо објављивали протеклих дана упозорили на то да Србија, по угледу на друге земље, треба да уведе степенасти цензус за коалиције; ако се нека странка одлучи за предизборни савез с другом странком онда ће њих две, да би ушле у парламент, морати да освоје више од пет одсто гласова, колики је сада изборни цензус. Ако је пак реч о трочланој коалицији онда би поменути проценат био још већи итд. То је ,,лек који би гарантовано деловао” у покушају да се као друштво супротставимо претерано великом броју партија у скупштинама.

Ових негативних страна великих коалиција свесни су и у водећим странкама у Србији. У међуизборном периоду из тих странака често стижу жалопојке због уцењивачких потенцијала патуљастих партија, али занимљиво је да оне велике углавном ништа не предузимају да би их се ослободиле. Напротив, кад год је најављивана могућност увођења двостепеног (тростепеног...) цензуса, против тога су биле и велике партије. Што значи да и њима ови предизборни савези одговарају. Стручњаци нуде могућа објашњења за то. Кажу да неке мање странке ипак везују део бирачког тела за коалиције (на пример пензионере, националне мањине), а и велике странке су статичне, веома ретко мењају своје кадрове и изборне поруке тако да неке од њих једино ново што доносе у својој изборној понуди су – нове чланице коалиције.

Заинтересованост странака за коалиције и чини проблем с многобројношћу партија већим него што он објективно јесте. Јер да би изборна правила била промењена, за промене би требало да буду заинтересовани они који у скупштини доносе законе. А то ће тешко учинити странке које управо захваљујући постојећим правилима релативно лако улазе у скупштину.

Други проблем који су наметнули резултати овогодишњих избора исказан је у – најчешћем месту пребивалишта наших посланика. То је, као што смо видели, Београд, који заједно с Новим Садом обезбеђује посланичку већину у скупштини. Зато цео преостали део Србије, сви градови и општине, немају толико посланика колико ова два града заједно.

Аутори прилога у нашој серији кажу да је ова територијална концентрација народних представника последица изборног система, то јест чињенице да је Србија једна изборна јединица. И да би проблем био мањи кад би, као некад, било више изборних јединица. Онда би, наравно, из сваке изборне јединице, то јест са целе територије, а не већином из два града, пристизали посланици. И ту се, међутим, појављује уставни проблем Косова и Метохије, јер и тај део територије би требало да буде посебна изборна јединица, а нереално је очекивати да избори на том подручју буду одржани.

Могуће је зато да Србија и даље буде једна изборна јединица, али да бирачи, осим за изборне листе, гласају и за по једног кандидата са листе. Тако би се, претпоставља се, побољшала територијална заступљеност посланика, и грађани би, много више него сада, знали ко их представља у скупштини. А управо то што сад не знамо ко нас представља једна је од највећих мана постојећег изборног система.

Од сутра нова серија: Шта бирачима значи трећина жена у Скупштини Србије