Споменик

Испод текста: „Овим спомен-обиљежјем одајемо почаст бранитељима и суграђанима – жртвама великосрпске агресије на град Осијек, Осјечко-барањску жупанију и Републику Хрватску”, међу 397 цивилних жртава, нашла су се и имена седморице Срба ликвидираних 1991. године у том граду.

Ништа необично да њихнису ликвидирали припадницихрватске војске, које су хрватски судови већ правоснажно и осудили,и то: Бранимира Главаша за убиство Бранка Ловрића, Богдана Почуче и Петра Ладњака,у случају „Селотејп”,и Ђорђа Петковића,у случају „Гаража”, а Фреда Маргуша и Томислава Дилбера за убиство Вукашина и Светозара Булата и Саве Павитовића,убијених у Чепину.

Необично је и то што власт у Осијеку, за чијег мандата је откривен овај споменик, држи Главашева странка (ХДСБ), иначе и парламентарна странка у РХ, која је била и највеће изненађење на последњим парламентарним изборима у децембру прошле године, освојивши шест мандата. Нема никакве сумње да им је неочекивани изборни успех донео управо њихов председник Главаш, који је после изрицања пресуде из РХ побегао у родну БиХ, где му је спроведен поступак признања пресуде стране државе, по којој сада и издржава осмогодишњу казну затвора у Мостару, из којег и даље води странку, град Осијек и Осјечко-барањску жупанију.

Необично је и то што се та странка, након обелодањивања да се имена Срба за чију ликвидацију је осуђен Главаш налазе на поменутом споменику, огласила саопштењем: „Још једном подсјећамо да је Бранимир Главаш невин пресуђен у монтираном политичком процесу, пресудом коју ХДСБ не признаје нити ће је икада признати”. Управо такво саопштење упућује на закључак да је та странка имена седморице Срба намерно ставила на споменик међу жртве „великосрпске агресије” како би скренула пажњу на „случај Главаш”. Такав утисак је могао добити и свако ко је на ХРТ-у 17. јула ове године гледао централни дневник.

Али није баш тако како изгледа.

Наиме, имена поменутих Срба налазе се и на Списку несталих особа приложеног уз тужбу Хрватске против Србије за агресију и геноцид пред Међународним судом правде, и у првој – широј варијанти (1.419) из 1999. и у другој – ужој варијанти (1.024) из децембра 2010. године. На том списку се, поред седморице осјечких, налазе имена још 45 Срба за које постоје докази да су их, управо по „осјечком моделу”, ликвидирали припадници хрватске војске, полиције или хрватских паравојних јединица по другим хрватским градовима, а највише у Сиску и Госпићу.

Има тога још. Примера ради,на списку од више од 3.100 идентификованих међу ексхумиранима којег је Хрватска доставила Међународном суду правдеу Одговору на контратужбу Србије налазе се чак 144 особе српске националности за које српска страна располаже доказима да су их ликвидирали припадници хрватске војске, полиције или хрватских паравојних јединица.

Дакле, подаци о жртвама „великосрпске агресије” угравирани на споменику у Осијеку преузети су из хрватске тужбе против Србије за агресију и геноцид и са тим немају ништа Главашеви „комендијаши и лакрдијаши”, а то је, признаћете, ипак, игра и манипулација на највишем државном нивоу. Утолико и опаснија.

И због оваквих и сличних манипулација са жртвама из последњег, али и због жртава из Другог светског рата, посебно у логорима Јасеновац и Јадовно, било би праведније и сврсисходније да Међународни суд правде, као суд УН и највиша светска правосудна установа, спроведе до краја поступак по тужби РХ и контратужби Србије за геноцид.А пресуда, ма каква годда буде, по мом дубоком уверењу, пре би довела до истинског помирења двају народа, хрватског и српског, него било какво, до сада више пута обострано најављивано, вансудско поравнање политичких елита дведржаве.

При том треба имати на уму и да је геноцид универзално и најтеже кривично дело о којем једино надлежан суд може донети мериторну и за чланице УН обавезујућу одлуку.

*Информационо-документациони центар ,,Веритас”