Ноћ пред одлазак

Сутра одлазим из Београда. Без обзира на то што знам када се морам вратити – можда и због тога што ћу отпутовати са целом породицом – чини ми се као да одлазим заувек. Док размишљам о томе осећам да ми срце бијe као у младог зеца. Препознајем радост и оно исто осећање из времена кад сам као студент једва чекао петак по подне да се угурам у аутобус који преко Горњег Милановца избија на леву обалу Западне Мораве.

Срећан сам што се за време несносних летњих жега врели београдски асфалт неће лепити на ђонове мојих ципела, што нећу морати да стрепим, док држим волан на семафору и чекам да ми црнопути дечак обрише шофершајбну, да не одлетим у ваздух, као колатерална штета у новој моди крвавих криминалних обрачуна. Чини ме спокојним што ми макар на неко време нико неће узурпирати слободу, што ме неће махнито машући стоп-таблицама заустављати и набијати на банкину – док по узору на јефтине америчке политичке трилере у аутомобилима са ротацијом и затамњеним стаклима не протутње стари, који још на то о трошку пореских обвезника имају право, и нови креатори наше стварности, којима је српски народ, победом која се мери микронима, дао власт у руке. Кад је реч о једнима и другима – увек сам се питао: Пошто ми њих иза затамњених стакала не видимо – виде ли они нас? Да ли виде мајке које на више од тридесет степени вуку своју лепљиву децу, или изнемогле старце који прикупљају снагу и спремају се да пређу улицу као да треба да скоче удаљ на олимпијади? Да ли они за које су по правилу резервисани први минути Дневника на програмима националне телевизије виде свој народ којем служе, који их је изабрао, за чије добро треба да раде и којем треба да положе рачуне?

Узбуђен сам што ћу добар део преосталог лета и очекивану златну јесен провести у сливу прелепе, тајновите и славне српске реке која се тако поносно и непоновљиво одазива на: Дрина. Срећан сам што ћу моћи да тумарам по врлетима Љутог поља на Тари, што ћу у вртачама Перућца моћи да се напијем бистре воде, што ћу изнад Соко-града моћи сатима да гледам кружни лет изнад красовитог станишта белоглавих супова; док из оближњег манастира, у чије зидове је преосвештени шабачки владика Лаврентије за живота узидао себе, клепетало позива монахе, вернике и намернике на вечерњу службу. По ко зна који пут сам се прошлог пролећа уверио – колико је лепа, непоновљива, чаробна и бајковита земља Србија. Док сам тражио терене на којима ћу са својом екипом на ТВ екрану оживети ликове из трагичне српске историје 1941. године – обишао сам целу Србију. Где год да кренем – да погрешим не могу. Још кад би мало више били верни својој земљи, када би је брижније, боље и лепше пазили. Када је не би прљали – кад би чували њене реке и језера. Када би све најлон кесе, празне пластичне боце и конзерве оставили тамо одакле смо пошли у сусрет тој лепоти – где би нам био крај!

Остављам бели град у којем сам провео најлепшу младост. У чијим сам ресторанима недалеко од универзитета – у касним сатима, када задремају касирке, са мојим другом Лазом Ристовским гладно и халапљиво јео бајати пасуљ са танком шницлом на дну тањира, уз очински осмех конобара Шекија, или Владе, у надалеко чувеној кафани ,,Коларац”. Који су нам они кришом и дискретно изнели – ,,без откуцавања”, јер нам је кроз џепове готово увек дувао ветар – сем када је Лазин и мој оркестар имао тезгу у некој периферијској кафани, веридбу, дечји рођендан или нешто слично. (Није тачна тврдња великог драмског писца, академика Душана Ковачевића да је наш оркестар „Радилафи” свирао парастосе и сахране.) Само тада смо, данас велики српски глумац Ристовски и ја, могли обилато да частимо сада такође великог српског глумца Богдана Диклића.

С нескривеном радошћу и горчином чије порекло не умем да објасним пакујем се да напустим Београд и осећам као да сам у драговољном бекству од догађаја којима не желим да будем сведок. Салдирам у глави шта ћу све пропустити и који се све догађаји неће десити пред мојим очима. За Битеф не жалим, али сам свестан огромног губитка што ћу пропустити громогласно за почетак октобра најављивану параду поноса. Како је било – причаће ми моји другови из нове власти који су само да би победили пред изборе обећали да ће заједно са гејовима и лезбијкама бити у првим редовима ослобођене европске демократије.

При том се заричем да нећу читати новине. Знам да не могу, али бих желео да чим извезем свој аутомобил преко Степојевца и Љига, на први пропланак на Руднику, онако из кола зафрљачим свој мобилни телефон – да га зубима скрца руднички бик из чувене песме Добрице Ерића. Таква слика у мени разбуђује усхићење наново повраћене слободе. Макар то – ако је стварност неминовна и непроменљива.