Време за побуну ума

ИНТЕРВЈУ
Вито Марковић (1936), песник и прозни писац, есејиста и антологичар, аутор више песничких и есејистичких књига, међу којима су и "Паника тела", "Опасности главе", "Пустош и смрт", "Удес", "Насмејана жртва", "Друга кожа", "Похвала лудилу", "Снови и облаци", "Ноћни језик", "Бели говор", "Ноћи и одсјаји", објавио је недавно, у издавачкој кући "Бонарт", књигу кратких филозофских есеја "Трагање за суштином". Највећи број ових текстова објављен је у Културном додатку "Политике".

С песником смо разговарали о његовом детињству, поезији, језику срца и језику ума, европском начину живота, загледаности у вечност, духовној побуни...

Када сте били најрањивији?

У детињству, кад сам мислио да нисам, ја сам био најрањивији.

Шта сте у детињству сањали да будете?

Творац строфа и метафора, песник.

Које песнике радо читате?

Хелдерлина, Бодлера, Рилкеа, Пастернака.

Кога од прозних писаца највише цените?

Достојевског, Толстоја, Томаса Мана, Хесеа, Камија.

Који су Вам филозофи блиски?

Хераклит, Платон, Кјеркегор, Кант, Шопенхауер, Ниче.

Коме се од стваралаца највише дивите?

Шекспиру, Достојевском, Толстоју.

Шта је све потребно песнику да би био добар песник?

Дар и образовање, унутрашња снага, воља за постојањем.

Шта бисте били да нисте песник?

Јахач ветрова. Произвођач месечине. Поткивач облака.

Шта је кроз историју врховно мерило човековог постојања?

Поезија. све што је значајно она је опевала и измерила. Махабхарата, Илијада, Библија – то потврђују.

Постоји ли време, час у коме ће људи бити исти, изједначени?

Постоји. У смрти су људи изједначени, исти. Свима, па и беземљашима, додељује се једнак комад земље.

Шта код филозофа волите, а шта не волите?

Волим код филозофа нов и необичан начин разумевања и поимања света и ствари, знатижељан песнички однос према језику и материји којом се баве. Не волим конфузну, темама и идејама загушену мисао, досадно "окретање увек истог". Највећи филозофи, ипак, и песници су били: Платон, Ниче, Хајдегер и многи други.

Шта, по Вама, највише вређа људски дух?

Охолост богатих и обесних људи. Празнина.

Да ли, у свету насиља, отмени дух угрожавају похлепни и прости?

Онако како у природи вране и лешинари ометају славује да певају, тако, и у животу људском, похлепни и прости, лукави и превејани, брзим зарадама склони, дух и лепоту угрожавају.

Где се налази стваралачка снага: у вољи и хтењу или у дару и одрицању?

Воља и хтење, без дара, ништавни су. Дар без рада и одрицања, безвредан је. Све је, дакле, у прожимању.

Да ли је, на неки начин, поезија демонски посао?

Свакако. Ако је необична и изненадна, непредвидљива, у речима и мислима, и ако има непредвидљив тренутак појављивања, поезија је демонски посао. Она, и у тами, на духовни сјај упорно игра.

Која је разлика, у поезији, између језика срца и језика ума?

Велика. Језик ума, преоптерећен логиком, нема чулног сјаја који језик срца има. Језик срца је језик ритма, чулног склада, игра с најфинијим призорима.

Чему ратови кад и без њих човечанство пати?

Ратови потпомажу тешку индустрију, лаку – потрошачка грозница.

Ако моћ новца разара морал и идеале, какав живот предвиђате у 21. веку?

Време површности и лажи, с много игре и смеха, протицаће 21. веком. Свако ће, на свој начин, у глобалним играма и забавама учествовати. Олимпијаде, утакмице, у свему и свачему, однеговаће за једнократну употребу hot dog – дух осредњости. Људи, контролисано, у фраковима, као пингвини, у ставу мирно, своју пропаст ће поздрављати.

Шта значи човеку са Балкана – европски начин живота?

Слободно, али и привидно, цивилизовано осећање света и себе. Живети, у шуми закона, свестан својих људских права, праведно, а у ствари неправедно, као увређена сфинга, изван сваког духовно богатог властитог садржаја.

Каква је разлика између политичара и државника?

Државник се рађа, политичар постаје. Државник, јасним и храбрим одлукама, брани државне интересе, а политичар само своје. Државник, захваљујући раду и заслугама, остаје у сећању људи, а политичар у заборав пада као мува.

Шта је, после смрти, доказ човеку да је постојао?

Оно што, после смрти, оставља иза себе, доказ је да је постојао. Обични људи, на пример, остављају кашике и виљушке, а песници своје име и песме. У поезији, и после смрти песника, и даље постоји облик опеваних ствари – постоји птица, постоји усклик, постоји музика, постоји лепота у осећањима и мислима.

Кад је човек, ако је стваралац, заиста успео?

Онда кад је властитим трудом постао оно што јесте – време.

Шта је, у поремећеном поретку ствари, природно а шта неприродно?

Природно је, по свему судећи, да, под окриљем мрака, зверка зверку вреба, а неприродно да тигар у перју птице пева, а славуј ћути.

Колико вера човеку у животу значи?

Много. Клицао сам, насупрот ничеу, Бог је жив! И то ми је давало снагу.

Да ли је у времену, без заноса и духовне лепоте, тренутак за духовну побуну?