Необуздани посланици

Први дани новог скупштинског сазива били су „већ виђено” за искусног народног посланика Жарка Кораћа. За његовог колегу Невена Цветићанина, који је сада први пут сео у скупштинску клупу, било је то ватрено крштење какво се и могло очекивати у српском парламенту – „комад” без певања и пуцања, али са доста жестине и помало жучи, понекад смеха, често заједљивости…

Оштри вербални дуели између позиционих и опозиционих првака, међусобне оптужбе, повишени тонови и узбуркане емоције, али и личне квалификације, обележиле су почетак рада и ове Народне скупштине Србије.

Професор Кораћ, психолог и лидер опозиционе Социјалдемократске уније, народни посланик у неколико мандата, а сада и потпредседник Народне скупштине још не може да процени какав ће бити овај сазив скупштине, али му се чини да неће бити много различит од претходног. „То значи да нам остаје да освојимо још неку слободу у јавном говору и неку уздржаност јавног говора”, каже он.

За др Цветићанина, научног сарадника Института друштвених наука и функционера владајуће Социјалдемократске партије Србије, који се годинама бави анализом политичке сцене, ово је и прилика за експеримент „ин виво”. После првог радног дана био је врло задовољан. „Дискусије су биле снажне, понекад и жестоке. Али нису пале тешке речи.

Било је међусобних оптужби – позиција се држи своје слике Србије, опозиција своје – и то је нешто што је уобичајено у парламенту. Али нису пале ружне речи, нисам чуо псовке ни личне квалификације”, описао је Цветићанин искуство „новопеченог” народног посланика.

То је било у уторак. Али после ноћи између четвртка и петка у којој се дебатовало о експозеу премијера Ивице Дачића, директор Центра за нову политику Владимир Тодорић приметио је да је атмосфера у скупштини била забрињавајућа. Он је, гостујући на Б 92, навео да расправе нису биле аргументоване, да се у њима углавном ишло у лични обрачун, „са што више увреда, да би се маса задивила, али маса није задивљена”.

Грађани Србије се, према речима Жарка Кораћа, већ неко време не „диве” неуљудном опхођењу политичара. Истичући да Србија од 19. века не може да се похвали високим нивоом политичке културе, те да је наш обновљени вишепартијски систем коинцидирао са ратом у региону, он објашњава да је у тим ратним условима наш вишестраначки живот почео јако тешко, а у политички језик унет је говор мржње.

„Биле су то јако тешке дисквалификације. Понекад сам слушао у скупштини увреде од којих нема тежих, једну необузданост. Да не буде неке забуне, родоначелник тог говора почетком деведесетих је био Војислав Шешељ. Наравно, он није био једини, али је био можда најзначајнији протагониста једног необузданог јавног говора”, каже професор Кораћ додајући да се у међувремену нешто ипак променило и да је данас говор ипак цивилизованији, а наша јавност је постала осетљивија на увреде. Људи ипак више не толеришу крајње увредљив говор, оцењује професор Кораћ.

Шешеља помиње и Невен Цветићанин када говори о томе да није приметио да у овом скупштинском сазиву има „тешких бомбардера” који су, сипајући обиље „вербалних бомби” на политичку конкуренцију, карактерисали наш парламентаризам у време када је лидер радикала био на врхунцу популарности.

Како каже, овај парламент има реалну шансу да учини први већи корак ка уозбиљавању наше институционалне сцене. Да би нам Народна скупштина била оно што и треба да буде – храм политике, као у срећним демократијама попут британске или холандске, истиче Цветићанин.

И када се већ поредимо са бољима од себе, онда у своју одбрану можемо да кажемо да се британски парламент „калио” пуних 700 година, али и да се и у чувеној Вестминстерској палати парламентарци жестоко сучељавају и добацују једни другима. Цветићанин наводи и пример лабуристе Џона Прескота који се пре неколико година физички обрачунавао са грађанима који су га због нечега критиковали.

„Сигурно је да наш парламент није као британски, али је и сигурно да нам парламент није најгори. И треба да га поштујемо, а не да му тражимо длаку у јајету. Политика је динамична дисциплина, са пуно страсти, без обзира на то да ли је реч о Шведској, Србији или Јапану. Мислим да не треба да потцењујемо сами себе, да говоримо да смо најгори, да ми нисмо способни за парламентарну демократију. Треба да поштујемо себе и да верујемо да смо способни за тако нешто, да смо цивилизован народ који заслужује цивилизовану управу”, сматра Цветићанин.

На питање јесмо ли мало преоштри према себи и Кораћ одговара потврдно. Али и то је, каже, као и понашање у парламенту, нека одлика нашег темперамента и карактера. Кад не можемо да будемо у нечему најбољи, онда волимо себе да прогласимо за најгоре („то је иста врста нарцизма”).

„Али имам тужну вест: нисмо ни најбољи ни најгори народ, него смо просто – народ”, додаје он.
Памти и професор Кораћ сцене туча из јужнокорејског, италијанског, па чак и јапанског парламента („ко би рекао за један тако уздржан народ”) и нема илузија да у српском парламенту може да се достигне неко идеално стање, да се људи не сукобљавају и да нико никада неће изгубити нерве. Јер у парламенту се не разговара о томе како да класификујете нову врсту лептира и некада страсти понесу људе, некада „прораде” афекти (најјаче емоције) и људи не размишљају шта говоре...

„Само кажем да бих волео да видим известан напор код људи да до тога што мање долази. Стари Римљани су рекли једну велику ствар – највећа власт је власт над собом. И то је оно што нама често недостаје”, додаје он.

Сметају му, заправо, две ствари код нас: вређање ад хоминем (вређање некога као човека) и политички разговор у стилу борбе на живот и смрт. Али има „неки мали оптимизам” да ће бити боље.

„Постигли смо прву велику ствар у демократији – мирну смењивост власти. И кад учите да пишете крећете од слова ’а’”, истиче Жарко Кораћ.

Забрањене речи у Британском парламенту

У Парламенту Уједињеног Краљевства сматрају се непарламентарним речи као што су хуља (лупеж, нитков), кукавица, улични мангуп, хулиган, лицемер, идиот, незналица, лажов, безначајна особа, пацов, свиња, издајник. Осим тога, оптужбе за корумпираност или инсинуације да неко употребљава забрањене супстанце такође се сматрају непарламентарним језиком, наводи се у „Википедији”.