Исцрпљен, сломљен и утучен

Наоружан кутијама витамина Це помешаног са селеном, калцијумом, гвожђем и осталим рудама и минералима (не бих се изненадио да сам пио из цуга и шумећи бакар), узалуд сам се недељама одупирао вирусу грипа. Опремљен бочицама капи за нос, пакетима папирнатих марамица и позамашним количинама шарених таблета због које би фармацеутска индустрија могла да ми изда бар захвалницу и попуст због куповине на велико, капитулирао сам пред болешћу, схвативши тек после изгубљене битке зашто је кисели купус оно право.

Исцрпљен, сломљен и утучен, с температуром која се учврстила изнад 38,5, био сам само један од измучених транзиционих јунака који су игнорисали савете лекара и уместо да одлеже грип у постељи најмање 10 дана, умислили су да ће победити болест на ногама.

Кад сам схватио да сам живи доказ загробног живота, посетио сам лекара.

Добио сам пет инјекција и био изложен оправданој грдњи забринуте докторке коју је звук мојих плућа приликом дубоког дисања подсетио на вибрације високих пећи Ју-Ес-Стила приликом максималне експлоатације. Два или три дана придржавао сам се строгих упутстава, али, ко ће да лежи у кревету кад време лети, а рачуни стижу. Инфостан, ПТТ, водовод, канализација, кабловска, банке и мобилни оператери су стерилни светови у којима успева само бацил профита. Верујући дубоко у моћ пеницилина, устао сам усред терапије на ноге лагане.

На контроли сам прошао са петицом. Плућа су се прочистила, температура је спала, а мој глас више није подсећао на роптање Младена Војичића Тифе на Београдском сајму, који се током давног концерта "Бијелог дугмета" борио да удахне ваздух – као шаран на Бајлонију коме се приближава продавац.

Ови модерни мутирајући грипови захтевају бар две недеље строгог мировања. Потценивши његову снагу, ноншалантно сам наставио са исцрпљујућим бесмисленим животним ритмом. После три дана, грип је опет закуцао на моја откључана врата. Поново сам нокаутиран, а докторка ми је избројала до десет. Десет дана лежања.

После репризе грипа, обећао сам да ћу постати одговоран према сопственом здрављу и околини за коју сам представљао сталну претњу. Одлучио сам да напустим касту оних који дубоко верују у надрилекарско право, према коме Србин који фасује грип преписује сам себи антибиотике и сети се доктора кад је можда логичније да назове свештеника. Такав примерак ходајућег трансмитера болештина и шмрцавог зомбија најпре издува нос, а онда три пута срдачно изљуби пословне партнере, колеге и децу код куће. За њега је вакцинисање против грипа још једна у низу ватиканско-коминтерновско-фармацеутских завера.

Игнорисање здравог живота као да је постао национални хоби, нека врста српског екстремног спорта. Пушимо као Турци, пијемо као Руси, дебели смо као Американци. Здравствени картон нације опомиње на хитну ревизију навика и понашања.