Млади желе децу, али...

Истраживање Института друштвених наука, које је спроведено на репрезентативном узорку студенткиња Медицинског, Фармацеутског и Факултета политичких наука 2010. годинe, показало је да оне желе да имају више од једног детета и да високо вреднују родитељство, али је предуслов за остварење ове жеље – финансијска сигурност и стабилан партнерски однос. Занимљиво је да сличне одговоре дају и жене широм Европе – када их упитају шта би их мотивисало да роде још једно дете, одговор гласи: „када бих имала добар однос са партнером” и „када би ми држава смањила/преполовила рату за стан”. А то проблем чини још тежим, јер произлази да држава нема маневарски простор за подизање наталитета, истиче др Мирјана Рашевић, директорка Института друштвених наука.

Врло уверљив деманти тезе да се за проширење породице опредељују они са завидним буџетом стиже из технолошке престонице човечанства – далеког Јапана, у коме се рађа 9,9 беба на 1.000 становника. На исти број људи у егзотичној и сиромашној Индонезији рађа се 28,9 новорођенчади. Чињеница је и да стари континент има пуно демографско „покриће” за свој назив – у колевки католицизма Италији, рађа се 9,8 беба на 1.000 становника, у Грчкој и Шпанији има за нијансу више новорођенчади – 10,2, док у Аустрији долази 11,5 беба на 1.000 људи. Истовремено, у Албанији се рађа 25,2 деце на 1.000 становника, а у Египту 37,9 деце. Циници тврде да наталитет Француске и Немачке заправо „подиже” тамнопуто становништво које долази са севера Африке и да странци поправљају демографски „учинак” домаћина.

„Потврда о вишем степену маминог образовања обрнуто је пропорционална броју креветића у стану. Наиме, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. У прилог тој тези сведочи и демографска статистика која говори да жене без школске спреме имају 0,7 деце више у односу на жене са факултетском дипломом”, каже др Мирјана Рашевић.

Психолог и породични терапеут Милена Ћирић истиче да предуслов за рађање (више) деце јесте стабилан однос са партнером, али и потпорни системи које жена има на располагању.

– Није свеједно да ли је „бака сервис” у истом крају града у коме живи породица и да ли су баке расположене да причувају дете док се не пронађе слободно место у обданишту или док се мама и тата не врате са посла. Такође није свеједно да ли је жена запослена у државној фирми или стрепи за будућност свог радног места у некој приватној фирми која није „беби френдли” оријентисана. Ја познајем многе жене којима је и у државним фирмама послодавац на фин начин скренуо пажњу да би на посао требале да се врате годину дана након рођења трећег детета иако оне по закону могу да користе две године плаћеног одсуства – каже наша саговорница и додаје да одлуци о проширењу породице свакако кумује и (не)сигурност очевог посла, стамбена ситуираност, односно оптерећење плате стамбеним кредитом.

Милена Ћирић истиче да је у земљи која се већ две године налази у економско тешкој ситуацији материјална (не)стабилност ипак важан чинилац који може да претегне на тасу одлуке да ли породица треба да се обогати са још једним дететом.

– Дете јесте највеће богатство, али то богатство – кошта. Већина породица које су оптерећене стамбеним кредитом и које имају просечну плату живи на егзистенцијалном минимуму и не могу деци да приуште редовна зимовања и летовања. И та рачуница свакако утиче на одлуку о рађању другог, односно трећег детета. Мислим да се мали број родитеља данас руководи девизом „где има за двоје, има и за троје”, јер одрастање данас подразумева бројне активности, као што су школе тениса, балета, страних језика и многи родитељи сматрају да би проширење породице значило да (ни) једном детету не могу да приуште оно што чини саставни део детињства њихових другара – закључује Милена Ћирић.

Катарина Ђорђевић