Каква-таква, ипак је то победа Устава

Реформа правосуђа „најгора од свих досадашњих” има само један крај – Устав Србије (без обзира на његове мане) и поштовање уставности као обавезан смер излаза из овог галиматијаса.

Српска реформа правосуђа је почела тако амбициозно и радикално као да ничег није ни било или као да ама баш ништа није ваљало у судској грани власти. Е, тај почетак реформе, како се то сад добро види, беше у стилу „што се грбо роди вријеме не исправи” (В. Богишић). По том почетном искривљеном стандарду се и наставило, из грешке у грешку, из неуставности у неуставност... плаши ме и помисао да би то фатално играње са судијама и даље трајало да се не десише политичке промене.

На почетку овог замашног пројекта стоји, са Уставом неусклађен а једва два дана касније донет, Уставни закон за спровођење Устава који је прописао рокове за избор носилаца правосудних функција (чл. 7), насупрот изричитом уставном начелу о сталности судијске функције (чл. 146 Устава). Потом је Закон о судијама (и пандан му Закон о јавном тужилаштву) ту одредбу Уставног закона конкретизовао тако да се она тиче свих (а не само будућих, нових) судија (чл. 101 закона), па је Уставни суд решењем потврдио уставност такве законске одредбе (Решење од 9. јуна 2009), па је Високи савет судства (ВСС) донео Одлуку о избору судија на сталну судијску функцију (...) и Одлуку о престанку судијске функције судијама (...) (16. и 25. децембра 2009).

И после целе неславне године свирало се по истом такту – није било индивидуализованих решења са образложењем о неизбору, није било Високог савета судства у пуном саставу, није било председникâ судова, ћутао је Уставни суд, развио се „судијски туризам”... Али је зато до миле воље било изјава раденика на овом „послу” о: јавном, независном, ефикасном и сличном идеално осмишљеном правосуђу, које нам још одзвањају као да су са „друге планете”.

И не би се ни назрео крај агоније да коначно, „замољени” од Европске уније (Писмо Х. М. Бароза од 27. априла 2010), вође реформе правосуђа нису почеле, мање горди и осиони, да траже излаз из зачараног круга.

Напослетку, Уставни суд је донео одлуке (јула 2012) с налогом о избору неизабраних судија, јавних тужилаца и њихових заменика. Тиме је правни излаз из реформе правосуђа почео, али крај још није близу. Просто истичем чињеницу да је физички и правно немогуће правосуђе залечити и вратити на оно пре почетка ове „авантуре”, као да се ништа није десило. Протраћено је време, бачен новац, осрамоћена правда, нанета неправда.

Повратак око 500 неизабраних носилаца правосудних функција носи тешка правна и практична питања: шта ће радити, где ће радити, унутрашње поделе на реизабране, првоизабране и нереизабране судије, начин расподеле предмета... све то са последицама по ефикасност, квалитет и економичност. Поново ће се мењати правосудни закони. Али, каква-таква, ипак је то победа Устава.

Уколико би се пуритански инсистирало на принципу уставности, под меру и удар Устава морали би, поред одлука ВСС-а и Државног већа тужилаца (ДВТ), доћи и: Уставни закон за спровођење устава и „правосудни закони” у делу у којем не поштују уставно начело сталности судијске функције, потом одредбе законâ о конститутивности и саставу ВСС и ДВТ, одредбе о праву на жалбу, о образложењу правних одлука. Стога, да би ставио тачку на ову жалосну реформску причу Уставни суд треба да донесе одлуке о неуставности Уставног закона за спровођење Устава (пре свега, чл. 7), Закона о судијама (пре свега, чл. 101), Закона о јавном тужилаштву (пре свега, чл. 130).

У сваком злу има и добра па је и ова „антиреформа” дала некакав наук: политичка (извршна) власт мора одустати, потпуно и трајно, од утврђивања такозване колективне одговорности судске власти. У миру нема поклича јакобинских револуционара: „Све судије, напоље из судова” па на избор испочетка (Р. Марковић), то је за нека друга времена.

Први државни циљ увек мора бити боље правосуђе, а он је остварив разрешењем нестручних, неоспособљених и недостојних, понаособ, у законом прописаном поступку и једновременим избором стручних, оспособљених и поштених. Останком и пријемом најбољих, за неколико година би се у српском правосуђу подигли квалитет и ефикасност. А само то може бити гарант враћања одавно изгубљеног народног поверења, легитимности, у тако важну државну власт као што је правосуђе.

Доцент Правног факултета Универзитета у Новом Саду