Поводом формирања нове владе

Некада давно се имало и могло. Било је и прегршт лепих жеља за будућност деце: да имају да буду на свежем ваздуху, да имају где да побегну из града, да се распојасају и бар за викенд осете како је то гацати по прашњавим путевима, а сунце упекло. Правили су се читави урбанистички планови таквих места. Свима добро – и селима, која су стицајем околности на неким занимљивим падинама, и новопеченим грађанима, који из града желе да побегну. Колико само има таквих пропалих пројеката? Колико има тих споменика пропалим браковима, заборављеним сновима, лепим жељама?

А онда су дошле зле године. И све се заборавило. Све! Остали су споменици да се боре са кишама, мразевима, немаром, небригом и заборавом.

Међутим, како то иначе и мора да буде, дошао је крај злим годинама. Деца су стасала и похрлила кроз тек отворена врата живота у европске банке да узму кредит за кола, за стан, за летовање, за фрижидер и ЛЦД телевизор… за отплату кредита. А споменици? Па, кога паметног занима да се бави мрском прошлошћу, и то још када је сам живот под хипотеком?

Пошто сам схватила да је заједнички живот условљен неиспуњивим условима, да држава има преча посла него да се бави мојим животним стандардом, и уверила се да сам свуда и свакоме као резервни точак – сетила сам се!

Једва 60 км од улазних врата у клаустрофобичну кутију од мог стана у граду, стоји мој споменик. Ширина какву у граду једва могу да замислим, и све оно на шта сам алергична. Тако сам се спаковала и отишла у свој споменик.

Овде ништа немам. Немам воду на чесми, немам машину за веш, немам жену која долази да ме почисти и испегла, немам маму да ме нахрани, немам дечка да га чекам, немам наду да ће се десити чудо на асфалту. Немам хипермаркете и тржне центре, немам претплатну карту за зонско паркирање, немам телевизор, немам мој прескупи музички систем, немам машину за прање судова, немам бојлер!

А шта онда имам? СВЕ! Имам комарце, читаве породице неидентификованих летећих објеката, птице које су изградиле гнездо негде у близину па са мог бора скупљају материјал за кућу, веверицу која сваког јутра тачно у 7 сати и 15 минута обилази парохију четинара и кровова, поветарац и олују, имам облаке и залазак сунца, звезде и месечину, имам и крушку која је упркос свом немару родила и сада се шепури најслађим плодовима које сам икада пробала! Имам први и други програм Радио Београда, имам потпуни мрак када му је време и свежину јутра. Имам себе, мир и успављујућу буку инсеката. И(!), имам књигу о Џени Маркс.

И рекли су ми када сам напуштала клаустрофобични град да ће сви моји проблеми поћи са мном и да се никаква магија неће десити за време мог одсуствовања. Јесте, сви моји проблеми су са мном и ћуте. Између нас влада примирје.

Можда ја некоме недостајем, можда се неко брине како ћу ја сама, без алата, без икаквих вештина за сналажење у оронулом споменику? То је само напад таквих осећања. Проћи ће их и брже него што бих ја желела. Али ја због тога не очајавам.

Мене овде чувају муње и громови који се из ведра неба спусте над падином. Никада се нисам тако радовала киши, никада нисам тако весело киснула на бициклу и мирно седела под надстрешницом која прокишњава. Увече бројим звезде и ужасава ме помисао да ћу ипак морати да се вратим тамо где имам све.

Овде ме уопште не занима ко је поднео оставку и зашто, и шта ће нови министар урадити не би ли сакрио од народа сопствену првобитну акумулацију капитала. Размишљам да избришем себе из бирачких спискова и пустим заборав да ме прогута. Не дам више да се било ко – од дечка па до државе – храни мојим плакањем, надањем и веровањем. Не дам!

А сада идем да угрејем воду на шпорету, оперем косу и тако окупана, љуљушкајући се у полусну под звездама, да захваљујем родитељима што су некада давно имали лепе жеље за своју децу, и што је њихово веровање – у те „погрешне” идеале – ипак један чврст темељ који ми дозвољава да градим свој живот. Може држава да промени колико год влада и да све то обезвреди, али камени темељ мог споменика је опомена садашњем полусвету да је лако бити министар када имаш тај темељ изграђен од туђег зноја, туђег рада и туђих лепих жеља. Мало захвалности и понизности, мало признања уместо непрестаног ниподаштавања прошлих и прошлих времена. Логички је немогуће да је све, баш све било погрешно.

*Студент докторских студија на ФДУ, Београд