Реална слика могућности рукометаша

Лондон – Наши рукометаши су зимус високо премашили очекивања јавности која је сада разочарана што се нису пробили до четвртфинала. Али, то разочарање не сме да се претвори у осуду јер то су они исти момци, Станић и другови, који су нам донели неописиво славље у „Београдској арени”. Они који су кришом упозоравали да је то сребро, освојено на крилима домаће публике, створило криву слику о њиховим могућностима, сада могу мирне душе да кажу да су били у праву. Али, не би смело да се заборави да је овај тим, без обзира на то што му се срећа осмехнула на квалификацијама у Аликантеу, успео да се пробије до олимпијског турнира и да је то већ био успех сам по себи. Поготово имајући у виду да нас на највећој смотри спорта није било 12 година.

Међутим, кад је реч о наступу у Лондону, не би ваљало када би и стручни штаб и играчи и рукометна организација дали себи прелазну оцену. Систем такмичења је такав да је могло да се очекује да изгубимо три меча (Шпанија, Хрватска, Данска), да уочи једног одмах упишемо победу (Јужна Кореја) а да нам сусрет с Мађарима фактички буде осмина финала. Нико није очекивао бодове против три силе, али ни да се у другом полувремену онако лако поклекне пред осмопласираном селекцијом са „Евра 2012”.

–Није добро да се вруће анализе износе у медијима – каже члан Извршног одбора Олимпијског комитета Србије (ОКС) Миле Исаковић, олимпијски победник у рукомету 1984. године. – Ако они који воде наш рукомет сматрају да је моје мишљење о стању нашег рукомета битно, радо ћу то поделити с њима. Оно што могу да кажем сада јесте то да сам очекивао више и могу да поновим оно што говорим последњих 15 година да су овакви пласмани наша реалност и да морамо да прихватимо да нисмо прва класа светског рукомета. Да прихватимо, али не и да се помиримо с тим.

Исаковић, који је уочи олимпијског турнира дошао у Лондон, очекује да ће многи имати погрешан приступ кад буду анализирали учинак рукометаша:

–Требало би пре свега да видимо шта су узроци оваквог пласмана, а тактика, техника, избор играча и остало, о томе сад може да прича ко шта хоће, као што после успеха у Београду нико није могао ништа да каже јер је сребрна медаља свима запушила уста.

Наглашава да би све расправе о учинку наше репрезентације требало да се воде „унутар куће” и да ће све што би хтео да саопшти и препоручи – кад је реч о дубљој анализи слабости нашег рукомета – рећи искључиво у рукометној организацији. Уколико му се пружи шанса за то...

–Ако људи који воде наш рукомет сматрају да после овога нико не треба ништа да каже, онда то није добро. Променили смо више од десет тренера за последњих десет и више година... Али, боље да станем, јер не бих волео да испадне да јавно држим некоме придике. Рећи ћу још само то да не би ваљало да се правимо да се ништа није десило. Јер десило се. И треба поћи од тога да је ово наша реалност.

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Погрешна представа о таленту

На питање да ли у Србији има довољно талената за рукомет, Миле Исаковић је одговорио:

–Таленат није, како се код нас погрешно сматра, ствар вештине баратања лоптом. Већ скуп свих карактеристика личности, психичке, физичке, радне... Код нас имају обичај да кажу да је неко талентован за спорт, али да не воли да тренира. А таленат је у ствари укупна предиспозиција за бављење нечим. Имамо талената, али о томе неком другом приликом...

-----------------------------------------------------------

Примали 4,6 голова из контре

Не може да се очекује од статистике да објасни зашто наших рукометаша нема у четвртфиналу, али ево шта она каже...

Последњи смо по проценту успешних шутева с крила (39%, 11/28), десети по освојеним лоптама (13) и по изгубљеним лоптама (64), девети по асистенцијама (57) и головима из контранапада (14)... Ако се изузме Велика Британија, тотални аутсајдер, против наше екипе је изведено највише контранапада (примили 23 гола из 28 контри, односно 4,6 по мечу).

Први смо по проценту голова са шест метара (79 %, 27/34) и други по броју погодака са девет метара (46 из 107 покушаја).