Против покорности

Има их и у великом свету који су уверени да није исправно одузети једној сувереној држави више од шестине њене територије, и то баш онај део на ком се њен народ најпре скућио, као етничка и верска заједница, и с тешком муком вековима градио и изградио свој нациoнални идентитет и државно-правни суверенитет. Јер, ако ћеш неког да раскућиш, затри му огњиште! (То су они поборници реда и правде попут Ноама Чомског, рецимо, који се не мире с тим што њихове земље арбитрарно стоје иза те и такве казнене политике, у својој колосалној амбицији да уреде свет по мери својих властитих интереса чије остварење промовишу у систематску борбу против тероризма у планетарним размерама, а за слободу и демократију угњетених и обесправљених, како би се на земљи живело срећније...) Знамо да је ово "по мери властитих интереса" њихов државно-политички апсолут, док је оно "за слободу и демократију обесправљених" привесак, реторички украс. У оштрину ове поларизације најбоље ће се уверити они који им се, хотимице или нехотично, испрече на путу остваривања стратешких циљева, јер то је њихов "свети пут" који мора бити проходан.

Код нас, рекло би се, у последње време већина дели становиште тих у свету ретких појединаца који љубав према својој земљи не одвајају од љубави према правди, али не би се рекло да то чине с подједнаком упорношћу. Једни мање-више остају у равни реторике, док други прибегавају свим легалним и легитимним средствима да до одузимања територије не дође, јер то примају и разумеју као губитак који се ни са чим не може надокнадити... И те разлике мање-више сви разумеју, али их углавном једни другима не праштају.

А. Малро, човек ког се обавезно присетим кад бирамо министра културе, једном је рекао да се човекова историјска ситуација темељно разликује од метафизичке по томе што се на њу може утицати: једна рђава влада се, рецимо, може заменити другом, бољом... Пример Косова, а он није усамљен, опомиње да је био мање у праву него што се чини. Врло вероватно отцепљење те покрајине од матице Србије сматраће се историјским чином par exсellence, а већи део српског народа, доживеће губитак као судбину и потрудиће се да се с њим помири. Неко ће то учинити одмах, а неко поступно, мало данас, мало сутра... Биће и таквих који ће остати непомирени попут оног древног Грка који је плакао за својим сином... А кад су му рекли да нема смисла да плаче кад га не може вратити, одговорио је да управо зато и плаче...  Помирење се одвија по механизму рационализације или преобраћања принуде у чин слободне воље. Слобода се при томе схвата као јасно, разговетно и адекватно разумевање узрока наших принудних поступака. Ако, наиме, међународна заједница нас принуђује на губитак територије, онда се ми, као грађани државе чија је територија угрожена, опхрвани страхом да не буде још горе, или омамљени надом да ће бити боље – одлучујемо на покорност. Али, пошто се покоравање не сматра морално плаузибилним, ми своју покорност проглашавамо чином слободне воље.

(К. Попер, иначе велики поборник разума, у програмском осврту "Како гледам на филозофију" констатује да онда кад нисмо у стању да адекватно, а то значи јасно и разговетно, разумемо мотиве својих принудних поступака, не можемо ни да сносимо одговорност за њих... Попер иде и корак даље, па каже да ту меру разумевања, строго речено, никад не можемо да постигнемо, јер остаје нешто што разум не може да покрије.)

Ја доиста нисам у стању да принуду, која ми у овом случају долази споља, рационализујем и отуда не могу да је преведем у слободан чин. А на одузимање више од шестине територије Србији гледам као на велику неправду, као на злодело силе, с далекосежном и понорном надом да до тог неће доћи, а ако и дође неће се задуго одржати.

Нисам српски националиста или то јесам ако бити националиста значи волети своју земљу неодвојиво од љубави према правди. Нисам ни толико луд да не могу да претпоставим чему се излажемо ако се сукобимо такорећи с половином света, и то оном од које битно зависимо и чијим се делом одвајкада сматрамо. Али ма каква и колика та цена била, ја у њој не могу видети разлог за мирење са губитком територије. Не могу да равнодушно гледам на неког ко подмирује своје нечитке рачуне из мог плитког џепа, а тек не могу ако ме при томе уверава да то чини у мом највећем интересу, на дуг рок... У крајњој линији, начелно се од мене тражи да историјску ситуацију не прихватам фаталистички, а овамо ме управо онај који то тражи принуђује на такво прихватање. "Ако се не договорите, решење ће бити наметнуто" кажу. А ја у своје име одговарам: између два зла мораћу да изаберем мање, али то што будем изабрао нећу звати добром.

Имам утисак да висина казне није одмеравана ни одмерена Србији према тежини њеног преступа, већ према томе колика је казна била потребна да би се на њену основу могла "ушрафити" амбициозна конструкција заједничких интереса самих одмеривача. "Колика им величина казне врши посао!" При томе је зарачуната могућност преинака и накнадних допуна, што говори да је казна и даље отворена, да конструкција није стављена под кров и у томе је њена перверзија. Није се ни за трен застало пред простом чињеницом да типовани део територије није приватни посед Милошевићеве властодржачке групе, која је на првим вишестраначким и демократским изборима изгубила подршку бирача, већ историјска и културолошка колевка српског народа.

књижевник