Премијерски популизам

Политичка култура у Србији снажно је утемељена на популистичком обрасцу политичког делања. То је једна од константи у два века развоја модерне српске државе. Овде ћу покушати да опишем неке популистичке елементе у формирању нове владе Србије. Тезу о учвршћивању популистичког обрасца поткрепићу примерима наступа и деловања најутицајнијег политичара у Србији након овогодишњих избора – новог премијера Ивице Дачића.

Популизам представља посебну технику владања која почива на чврстој повезаности вође и народа. Узајамно огледање вође у народу и народа у вођи води брисању неопходности постојања посредничких веза између једних и других. У посредничке везе спадају на примерправо и процедуре којима је деловање оних који су на власти ограничено како се не би дешавала њена злоупотреба. Доминација популистичког обрасца води елиминисању тих веза и тако онемогућава успостављање владавине права и савремене државе уопште. Веома познат и илустративан пример популистичке поруке је реченица из чувеног Титовог говора у којој позива судије да се не придржавају закона као пијан плота.

Уклањајући посредничке елементе у односу са народом, вођа успоставља снажно легитимацијско језгро своје владавине одговарајући најчешће на осећаје осујећености припадника масе чврсто се идентификујући са њом. Политичко тело тако добија јасан израз своје воље, а вођа постаје неприкосновен, неометан и неограничен било законима било процедуром.

Често се позивајући у свом експозеу на народ, његове жеље, надања, али и недаће и тешкоће, Ивица Дачић је себе најавио као новог вођу свог народа. Истакавшикако је душа Србије једнакост, а једнакост солидарност, он је у одговарајућем тренутку саопштио оно што народ осећа и мисли. Идеју саборности кроз форму уједињавања најумнијих идеја и људи уметнуо је како би појачао утисак јединства чији је симбол управо он. Поручивши да не треба више да се бавимо прошлошћу, већ да се бавимо будућношћу, свом народу је обећао да га с њим очекује светла будућност, за разлику од мрачних услова уцена, притисака и условљавања којем је народ предуго био изложен.

Дачићев експозе је кристално јасно сажео његове амбиције и начин виђења и вођења политике, који су били препознатљиви и у периоду када је са демократама радио у претходној влади. Најаве хапшења директора Народне библиотеке Сретена Угричића због наводног тероризма, галама на светске државнике поводом саопштавања мишљења Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова, претња тим поводом новим активирањем балканског бурета барута или акција хапшења неколицине Албанаца током изборне тишине били су јасни симптоми популистичког разумевања политике. То је политика без закона, процедура и судова, у којој он као прави вођа најбоље препознаје пулс народа и одговара на његове жеље, осећања и интересе.

Овакав, дачићевски, приступ не открива само колико је јако противљење увођењу реда и закона у Србији а демократија непожељна, већ показује и тотално одсуство било каквог плана или конкретне идеје за решавање проблема са којима се грађани суочавају. У потпуном расулу у којем се држава налази, премијер у свом експозеу није понудио никакав прецизнији план, ни делиће јавних политика за било коју од области, али није пропустио да из дубине душе и од свег срца поручи – живела Србија.

Уместо да у политичко поље унесе инструменте јавних политика који обезбеђују јасну мерљивост рада владе, нови премијер је наставио старим путем који елиминише јасно позиционирање одговорности за резултате. Зато је популизам опасан. Док је истовремено неодговорним политичарима баш због тога згодан – у случају неуспеха одговорни су сви, а заправо нико ни за шта није одговоран. Отуд је и могуће да у Дачићевој влади опет министрују особе попут Милутина Мркоњића и Велимира Илића, који за осам година бављења инфраструктуром и саобраћајем у разним владама Србије заједно нису били способни да изграде више од 40 километара аутопутева.

У случају Србије, популизам као доминантни механизам утемељења политичког поретка постаје и једна од највећих препрека демократији и развоју демократских институција и процедура. Колико се нови премијер приближава популистичком обрасцу или се удаљава од њега, у тој мери се и легитимише као демократа или њен жестоки противник. Минули рад јасно га позиционира на једну страну – антидемократску.