Искуство самоће

ИНТЕРВЈУ
На сцени земунског "Мадленијанума", у петак, 9. марта, у режији Ање Суше, биће изведена премијера комада Андреја Хинга "Бурлеска о Грку", драме која на интригантан начин прати животопис Ел Грека. Познатог сликара тумачиће Небојша Дугалић док ће ликове Ел Грекових тетака играти Елизабета Ђоревска и Јелица Вучинић.

Андреј Хинг је својом драмом "Бурлеска о Грку" доживео велики телевизијски успех почетком седамдесетих година, када је лик Ел Грека тумачио Љуба Тадић. Нова представа на сцени "Мадленијанума" увод је у серију драма о сликарима које ће се у 2008. години наставити драмом о Микеланђелу.

Небојша Дугалић је типичан позоришни глумац. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Владимира Јевтовића. Сврставају га у најталентованије драмске уметнике средње генерације. Добитник је великог броја значајних глумачких награда.

После Мишкина у "Идиоту", Петра у "Говорној мани", Карађоза у "Проклетој авлији"... стигосте до Ел Грека. Са каквим осећањем сте прихватили позив да тумачите лик познатог сликара?

Осећање није оно чиме нешто прихватам или не, већ уверење да оно о чему је у тексту реч јесте аутентично сведочење о проблему на који је усмерена пажња. У тексту Андреја Хинга реч је о проблему стваралачке кризе, са становишта односа између уметника и света. Сваки језик, па и стваралачки, одређен је чујношћу другог. Шта се догађа када уметник више не зна коме се обраћа? Када више не препознаје оне који га слушају, јер види да све што би имао да им каже више није за њихове уши? А проблем чујности јесте проблем сваке појединачне судбине. Увек се догађа да неко некога или не жели да чује или не уме да чује, нити би да се потруди да чује. Овај проблем непосредно се дотиче проблема језика, проблема саопштивости, и питања да ли се разумемо, и како се разумемо. Хингов текст говори и о искуству самоће. Самоће пред светом, пред ближњима, самоће са самим собом, самоће пред Богом. Мислим да све ово јесте нешто о чему треба проговорити.

Брижљиво анализирате ликове у које се трансформишете. Шта Вас је привукло у драми "Бурлеска о Грку"?

Пре свега је неопходно да све у мени буде уверено у то да је у тексту реч о аутентичном сведочанству, и да у њему постоји доследна изведеност свих токова приче. У супротном не бих био у стању да друге уверавам у нешто у шта ни сам не верујем.

Ел Грека је својевремено тумачио Љуба Тадић. Како Ви стварате лик познатог уметника?

Нисам имао прилике да видим тумачење Љубе Тадића. У сваком случају, наше време је забаштинило много нових изражајних могућности и на глумачком и на редитељском плану. Иако је све још у процесу, и тешко је предвидети шта ће се све уплести у коначни облик представе, трудимо се да што више истражујемо разноврсност и отварање нових језичких могућности.

Позната је Ваша приврженост православљу, вери... Колико Вам то помаже у бављењу уметношћу?

Није ту реч о "помоћи". Човек је, истовремено, и верујуће и стваралачко биће. Сама вера јесте стваралаштво. И вера и стваралаштво чине нити једног истог ткива. И свака нит тога ткања проговара кроз ону другу. А да би човек био шарена тканица потребна је разнобојност нити, јер шара настаје тек у тој игри боја. Али све је то један човек.

Сврставају Вас у свестране уметнике. Свирате гитару и клавир, одлично певате. Колико Вас музика испуњава?

На музику никада нисам гледао као конзумент већ као саучесник у њеном гласу. Мислим да је неопходно да смо ми пуни да би музика у нама била нешто испуњавајуће или да би се из нас огласила пуним гласом. Иначе, мислим да је свако примање нужно коауторски однос према делу, јер човек све прима под неким именом, а именовање примаоца је већ ново стваралаштво.

Често говорите поезију. Да ли од свакодневице бежите у стих?

Радије бих се питао како да поезија постане наша свакодневица. У том случају она не би била место нашег бега, већ наше природно станиште. На ово питање не постоје лаки одговори , поготово ако се узму у обзир сви приговори оних који би овакво уверење сматрали за наивно и романтичарско. Али, увек се можемо, и морамо, питати шта би са нама било да нам слух није био заглушен свим оним што није поезија. Има, наравно, разних поезија и није свака поезија истог квалитета, али то искуство разлике рађа у нама драгоцену осетљивост, осетљивост за реч. Када та осетљивост у нама постане наш основни налог, наша одговорност, тада ћемо тек разумети како се питање естетичког увек дотиче и питања етичког. Тек ако озбиљно схватимо ту нераздруживост, моћи ћемо да будемо и одговорни ствараоци.