Ђавоље „Сретење”

Ако је хтео да истерује ђавола, управник духовно-рехабилитационог центра код Лознице требало је да то ради на сасвим другом месту и у друго време. Уместо што је беспомоћног пацијента „Сретења” премлатио до смрти, због чега смо опет доспели у светске медије као земља у којој се „методама инквизиције” истерују зли дуси над оболелима, Перановић и они који су га прећутно озваничили имали су велики избор ових деценија да доказују своју правоверност пред богом и људима.

Никада, на пример, није расветљена афера са 600 килограма хероина нађених у сефу Комерцијалне банке још у марту 2001. Тада, пре једанаест година, приређен је само један фотогенични спектакл за јавност: полицијска екипа упала је у Комерцијалну банку и отворила сеф који је био у најаму Ресора ДБ МУП-а Србије.

Пред очима телевизијских камера из њега су извађени пакети „најквалитетнијег” хероина високе чистоће од 93 одсто. Никада после тога није одговорено ни на једно од кључних питања о хероину и Служби и њиховој узајамној ђаволској вези.

Одакле је стигла дрога? Зашто хероин није био заведен у суду, под контролом и у поседу правосуђа? Каква је била намена хероинске валуте за коју кажу да је чвршћа од свих других, јер доноси сигуран профит, а нема серијске бројеве, па јој се не може испитати порекло.

Да ли је дрога употребљавана за лично богаћење појединаца и група унутар СДБ-а? Ко је имао други кључ сефа у банци а ко први, што по пропису мора да се ради када се депонује „вредност” у сеф? Да ли је раније из контингента у Светогорској вађен хероин, да ли се у овој банци и после овога чувао уместо динара или евра, орочавала дрога?

Иначе, тадашњи министар Ивица Дачић потписао је с патријархом Иринејем Меморандум о сарадњи Српске православне цркве и МУП-а на спровођењу Стратегије за борбу против дрога у Србији.

„Сретење” није обухваћено овим меморандумом, али је Дачић исхвалио осталих шест центара СПЦ-а и изнео невероватан податак да у мушком центру „Земља живи” у Ченеју проценат излечења некадашњих зависника, после трогодишњег живота у манастирским одајама, износи 95 одсто.

Било би веома занимљиво када би се домаћој и светској јавности мало подробније образложило како се дошло до овог податка. Јер огромне паре се улажу у најбогатијим земљама света како би најбоље обучени мултидисциплинарни стручњаци на основу дуготрајних и свеобухватних истраживања пронашли најделотворнију терапију за болести зависности.

Уз све медицинске, друштвене и духовне третмане који се примењују у лечењу зависника, НИКАДА И НИГДЕ није постигнут резултат од деведесет пет посто излечених. Нити се код болести зависности, поготово ако је хероинска, може после три године говорити о излечењу. Ипак, једно је непобитно утврђено: сви третмани који се над оболелим примењују морају бити под кључним стручним лекарским надзором.

Жртве ове пошасти се мере милионима, наркоманија се шири у развијеним и у сиромашним земљама, поготово у земљама у транзицији. Патње породица су огромне, најгоре је кад се у таквим несрећним околностима осете немоћним, без подршке државе и друштва.

Није зато наодмет поменути случај норвешке породице Торнвалда Столтенберга, нама познатог као некадашњег изасланика УН за преговарање на Балкану, који је успешно обављао високе функције у УН (високи комесар за избеглице) и у својој земљи (министар спољних послова Норвешке, вишегодишњи председник националног Црвеног крста).

Отац троје сјајне деце: Јенса (1959), актуелног премијера Норвешке, Камиле (1958), научног истраживача у области здравства, и најмлађе Нини (1963), која се и дан-данас бори с болешћу зависности од хероина, о чему је норвешка јавност подробно упозната.

У мемоарима „Ради се о људима”, објављеним 2001, Торнвалд описује своје искуство са кћерком, интравенозним наркоманом:

„Једног дана потпуно уроњен у мировне преговоре на зараћеном Балкану, другог бих грозничаво лутао улицама Осла, покушавајући да пронађем Нини…”, пише Столтенберг. Нини је почела с хероином када је имала 27 година, а норвешка јавност је за то сазнала тек у октобру 2001.

Заједно са оцем, Нини се појавила у телевизијској емисији и испричала о проблемима с којим се суочавала, настојећи да као најтежи зависник дође до дроге. Крајем деведесетих била је на ивици живота, две године била је на болничком лечењу од наркоманске кризе, где су јој даване адекватне количине метадона (замена за хероин), како одвикавање од физичке зависности не би угрозило виталне функције организма.

После ове емисије добила је више од две хиљада писама у којима се људи из различитих средина жале на проблеме које имају најтежи, најчешће хероински интравенозни зависници. Постала је позната, не као сестра норвешког премијера, већ као жена која болује од болести зависности.

Нини је преживела, али се не сматра излеченом, иако више не убризгава хероин интравенозно. Никад се није лечила ударцима. Само је једно време млатио њен тадашњи дечко и каже да јој је тада „хероин помагао да заборави на понижења у својој љубави”.

Србија би с новом владом и премијером морала да се упозна с најновијим стручним сазнањима у вези са овом тешком и често неизвесном битком.

Да уз ситне дилере смрти, рашчисти и са оним главешинама који су такве послали пред школе. Да најригорозније казни оне који на несрећи остварују мегапрофите. Да се суочи с проблемом а не да толерише самозване истериваче ђавола.