Трубом сам могао да срушим авион

Гуча – Сваки договор у трубачкој републици Гуча је чиста импровизација. Као што је и магијска музика Бобана Марковића. Зато га чекам летњи дан до подне. Преговарам с легендом већ више сати, од када је сунце пробило облаке изнад планине Јелице, а плехани звук омамио сва чула, уз садејство с пивом које тече у потоцима. Импровизација, то је Бобаново кодно име, његов живот и филозофија.

Тачно је подне. У временској димензији драгачевске галаксије, то је цик зоре, када се силан свет, од Новог Зеланда до Свилајнца, тек пробудио и бауља уским улицама. Мешају се облаци и сунце, мириси прасића и јагњића који се окрећу на ражњу, чује се грмљавина црних трубача који су стигли јужно од Врања, да са шест дана зараде као за шест година.

– Да се видимо вечерас, разапет сам на све стране – предлаже Бобан.

У плавој кошуљи, фармерицама и спенсерицама с црвеним пертлама, он корача као дух, док му се обожавалац, корпулентни четник-почетник, огрнут српском заставом, момчина која би могао да прогута цео казан свадбарског купуса из једног покушаја, клања до земље.

„Вечерас је касно, мој Бобане”,мислим се „јер то у преводу значи прекосутра.” Један од највећих светских трубача данашњице, коначно,пристаје. Видимо се на стадиону, у 16 часова, на тонској проби оркестра. Највише 20 минута приче, а онда разлаз.

Седим на бетонским трибинама и чекам. Нема Бобана, нема оркестра, само успаничени менаџер који зове мобилним телефоном.

Бобан стиже за 15 минута, као цар. У поноћ је концерт „Оркестра Бобана и Марка Марковића“, али бенда нигде нема. Разбацани по шатрама, користе сваку секунду за тезгу, њихову другу мајку. Неколико минута пре доласка на стадион, Бобанов син Марко грувао је рафале из трубе екипи младих богаташа у уво, њихове девојке са уснама напумпаним на три атмосфере цикале су и врискале, а момци су китили Маркову трубу новчаницама од 50 и 100 евра.

Бобан размишља да набави сателитски систем за навођење и коначно уђе у траг својим трубачима, бубњарима и клавијатуристи.

Да ли је заиста све импровизација у Гучи када и ви, велики шеф, морате да тражите чланове свог оркестра? Кудасу нестали?

У Гучи нећеш моћи да нађеш своју жену, а камоли оркестар. Чим се чланови бенда мало помере од мене, не могу да их пронађем. Толика је гужва овде. Али, пред наступ, сви су на броју.

Када сте први пут дошли у Гучу?

Јако давно, осамдесетих година. Да ли је Тито још уопште био жив? Ко ће да памти. Да, била је то 1981. година, онда 1983. А први пут сам победио 1988. године. То ћу увек памтити. Бина је била тамо, преко пута, где је сада шума. Навикао сам да свирам на великим светским фестивалима, да одседам у луксузним хотелима, али нема ништа без ове бине и овог стадиона.

Ко добије све десетке у Гучи од чланова жирија, а то није успело никада и никоме нипре, ни после вас, може ли уопште да напредује у каријери?

Једини сам трубач који је 2001. године овде победио са свим десеткама. Раније сам побеђивао као најбољи трубач, али са 57, 58 поена. После тога било ми је глупо да се такмичим.

Зашто с вама не може да се направи разговор у кафани? Пробали смо, не иде.

Зато што имам пуно фанова, један би да се слика, други да се поздрави. Вуку ме за рукав, али не могу да одбијам људе. Такав сам.

Да ли је истина да је ваш отац хтео да свирате у војном оркестру?

То је заиста била његова велика жеља. Желео је да будем војни музичар, али ми то некако није ишло... У оно време је то значило: социјално, стамбено и редовна плата. То ми је говорио отац: „Имаћеш све, свираћеш као господин, носићеш кравату“. Нажалост, нисам му испунио ту жељу. Али сам успео док је био још жив.

Да ли је и он био музичар?

Свирао је хеликон. Био је просечан, ништа нарочито. Али,мој деда по мајци Павле је био велики трубач. Моја мајка и даље тврди да је свирао боље од мене.

Да ли и син Марко свира боље од вас?

Опет морам да цитирам своју мајку. Она каже да је мој Марко свирао као њен отац. Ко што видите, најслабија сам карика у фамилији. Мој син Марко има наступе с великим музичарима Европе. Сада је направио музику за наш це-де „Човек и труба“. Љупче Павловски и ја, који смо радили у студију, сложили смо се да Марко мења звук и филозофију трубе.

Видели смо Марка на делу, под шатрама. Каква је била ваша слава под шаторима, када још нисте постали светска звезда? Који је највећи хонорар који сте добили?

Зарадио сам увек пристојно и довољно за свој живот и породицу. Никада нисам бројао.

Рекло би се, пословна тајна?

Баш тако!

Кад смо код вашег оца, да ли је он заиста заслужан за вашу каријеру. Прича се да вас је учио музици тако што сте као дечак ходали и свирали трубу, док је он ишао иза вас. После сваке грешке, треснуо би вас по туру?

Да, мој отац је био строг према мени. Желео је да завршим школу, да будем добар музичар и добар човек. Али, ја сам у то доба много волео и фудбал, али од фудбала на крају није испало ништа. Од мене је испао само добар навијач Црвене звезде. Мој отац није научио само мене да свирам овако како свирам, већ и Марка. Он је најзаслужнији за наше каријере.

Куда се не мора авионом, ви и чланови оркестра путујете мини бусом. Колико душа храни ваша труба?

Стварно се плашим летења, па се онда шалимо да због тога никада нисам свирао у Аустралији. Мој оркестар има 13 људи, сви они имају своје породице, па ви израчунајте колико људи живи од свирке...

Да ли је ваш оркестар некада свирао у авиону?

Свирали смо, стварно смо прашили. Било је то 1989. године. Онда је још то могло. Био је то мој први излазак из земље. Ишли смо у Лондон, на такмичење свих дувача света. Свирао је цео оркестар, на висини од 10.000 метара. Нико није приметио колико се авион тресао. Добро је да трубачи нису срушили авион.

Како сте натерали публику у Чикагу да вам скандира, док сте били огрнути српском заставом?

Било је ту много људи из старе Југославије. Не радим то често, али сам мислио да у Америци то треба да урадим. Најпре сам огрнуо српску заставу, а онда почео да свирам. Чикаго је тада устао на ноге!

Да ли је истина да ноте и аранжмане пишете тако да само ви умете да их дешифрујете?

То је рекао наш познати музичар Зоран Христић. Једини он зна како пишем ноте. Својевремено је био члан жирија, а ја сам хтео да саслуша моје аранжмане. Каже он мени: – Да ли то умеш да напишеш? – и замоли ме да види моје ноте. Кад их је видео, умро је од смеха.

Коме сте од светских фаца свирали на увце?

Многима... Бразилској фудбалској легенди Пелеу, рецимо, на фестивалу у Немачкој. Пеле је требало да шутне лопту, ми да свирамо, а нови папа да одржи говор. Пелеу смо после тога свирали наше ствари, а он је гледао немо и аплаудирао. Свирали смо многим лепотицама, али холивудску глумицу Шерон Стоун не могу да заборавим. Било је то на Канском фестивалу, водио нас је мој пријатељ Емир Кустурица.

Како је реаговала Шерон Стоун на звук трубе?

Свирали смо јој наше, јужњачке ствари, свирали смо „Калашњиков”... И немам појма како је реаговала она, али знам како смо реаговали ми. Било је опасно – али та прича није за „Политику”. Ма, нисам видео тако лепу жену.

Ко вас све од политичара, бизнисмена или спортиста ангажује у Србији?

Мене сада зову странци. Али сам свирао готово свим политичарима. Јуче сам се, рецимо, срео са Ивицом Дачићем и Армандом Асантеом. Фино смо се испричали. Свирао сам, рецимо, Мркоњићу на отварању мостова. И сви политичари су галантни.

Свет сматра да сте најбољи етно трубач на планети, ви мислите да у Владичином Хану сви свирају боље од вас. Где је ту истина?

Добио сам признања за најбољег светског трубача, од стране једног енглеског магазина. Одавно имам то, свирам концерте по свету, тапшања мени не требају. И на састанку трубача у Гучи данас сам рекао да сви ови клинци свирају боље од мене.

Да ли је истина да је у Америци, на једном плакату, поред слике Луја Армстронга, налепљена и ваша фотографија? 

То се догодило у Њујорку. Мој фан је желео да ме одведе у један чувени њујоршки џез клуб. Отишли смо на пиће, кад, тамо стоји огроман плакат Луја Армстронга. А у десном углу, моја мала сличица. То ме је одушевило.

Али ви увек поново долазите у Гучу. Имате ли икакво рационално објашњење за успех овог фестивала? У чему је тајна Гуче?

Људи моји, Гуча је Гуча – зато што је Гуча! Толике сам фестивале и свирке одрадио, али ја чујем своју трубу другачије у Гучи него тамо негде.

Чују ли се најбоље трубе само испод „јужне пруге” или имамо добре оркестре и северно од Врања?
Силни смо и на југу и на северу.

Голф двојка уместо бакшиша

Легенда каже да сте добили аутомобил уместо бакшиша?

То се догодило 1992. године. После свирке сам добио „голфа двојку” од мог другара Мишка Бојаџије из Ивањице.

Одлазите ли, после светских турнеја, да свирате свадбе?

Имам стално жељу да свирам свадбе. Нажалост, мало је времена. Препустио сам то Марку.