Сталне промене судовима одузимају ауторитет

Песник Милорад Митровић је почетком 20. века написао сатиричну песмицу „Свиња реформатор”: „Стан’те људи, ташта главо/да видите умље право/да сазнате шта ја вредим/кад прионем врт да средим/ по лејама рови, рије/ломи притке и саксије/поразбаца цвеће свуда/и направи триста чуда/а кад сину сунце врело/јадно цвеће паде свело.

Наша склоност ка реформама није од јуче. Револуција је увек више ствар психологије него ствар политике. Револуција и реформа наравно нису исте, али су најчешће веома блиске ствари, нарочито по острашћености, по веровању у сопствену мисионарску улогу, заправо по заваравању и самозаваравању да постоји неки чаробни штапић којим богомдани, просветљени појединци могу решити проблеме. Постоје проблеми, али све ће се решити само када се спроведу реформе. Тако се код нас вечито иде из реформе у реформу и нема ничег трајног. Срећни и успешни народи ретко када спроводе реформе. Британија је колевка уставности иако она заправо и нема писани устав, а устав САД старији је од 200 година. Те две земље су управо зато тако и толико успешне, јер ко зна како би њихова „свиња реформатор” изровала башту, када би јој се дала прилика.

Људска природа је таква да је човек навикао да иде увек добро познатим, уходаним путевима, те је због тога потребно више него двапута мерити пре него што се „реформски” засече. Али сваки револуционар, као и сваки реформатор, самозаљубљено верује да је он тај који је позван да промени и друштво и људску природу. Сталне реформе, нарочито у области права и правосуђа одузимају му ауторитет који је неопходан да би грађани поштовали правне норме и одлуке судова. Ако се закони често и стално мењају, онда их грађани све мање доживљавају као неку врсту моралног правила које се мора поштовати, већ као пролазни хир тренутно актуелне власти. Ако се судије стално реизабирају, онда их грађани не доживљавају као оличење моралног ауторитета, већ као променљивог чиновника, којег та хировита власт и треба да мења.

Овога лета посетио сам Врховни суд САД. Они су од тога направили култ – прави музеј са историјском причом која обичним грађанима треба да улије посебно страхопоштовање. Можете на пример видети и тоге и наочаре и оловке и столице које су користиле поједине судије. Како ли би се ми томе подсмевали када би тако нешто постојало код нас.

Тешко је одговорити на питање како реформисати реформу и како разбити страх и аутоцензуру која је настала код судија као главни продукт реформе. Потребно је пре свега вратити стару мрежу општинских и окружних судова, задржати апелационе судове и чак можда и повећати број апелационих судова, да не буде да Београд обухвата тако широко подручје у које улазе и Зајечар на једној и Ваљево на другој страни. Пре свега треба повећати број судија, јер мали број људи не може један, било који посао, а нарочито тако озбиљан посао као што је судски, завршавати у примереном року. Нарочито је потребно београдске судове растеретити, то јестповећати број судија у београдским судовима, али, повећати и број стручних сарадника, који тим судијама стоје на располагању за обраду појединих предмета и који су им од великепомоћи, а што у другим земљама убрзава судски поступак. Потребно је дорађивати и неке процедуралне законе, а што би онемогућавало изигравање правде, на пример то да се сведок којем буде упућен позив за сведочење, уопште не појави на суду. Али, оно што је најважније јесте прекинути са сталним реформама, нарочито у судству. Једанпут већ треба судство оставити на миру и никако не спроводити реизбор реизбора, што би била потпуна катастрофа. Најважнији предуслов за успостављање правне државе јесте успостављање ауторитета права, ауторитета норми, као и ауторитета оних који примењују те норме. А најважнији услов за успостављање ауторитета права јесте успостављање сталности, стабилности и дуготрајности институција.

П.С. Најновија одлука Уставног суда Србије о враћању на функцију нереизабраних судија и тужилаца, апсолутно је оправдана, мада је могла бити донета и нешто раније, на пример онда када је професорка Оливера Вучић једина у том суду дигла свој глас против реформе правосуђа. Но никада није касно, а нарочито није касно да се укаже на позитивне примере индивидуалне храбрости и независности.То свакако доприноси враћању поверења и јачању ауторитета, о којем смо овде говорили.

Директор Института за упоредно право