Женски кокус

Повећање броја жена на трећину од укупног броја народних посланика у новом сазиву Скупштине Србије требало би постепено да доведе до увођења нових квалитета у раду парламента, као што је на примерспособност бржег договарања, већа јавност, односно окретање ка оним животним темама које ће утицати на побољшање живота свих грађанки и грађана Србије. Присуство жена у Скупштини Србије таконе представља само питање простих бројева (квота), већ питање репрезантативне демократије која поштује различитости, уважава их и препознаје дајући им простор у домену јавног.

Од изабраних народних посланица,с једне стране,с правом се очекује другачијитон излагања, односно хуманији квалитет расправа у највишем законодавном телу, док би, с друге стране, проблеми са којима се суочава више од половине (женског) становништва у земљи требало, уз њихову помоћ,да буду ефикасније решавани. Стога би се од јесени могло очекивати да се на дневном реду Скупштине Србије нађу сва она питања која су до сада третирана са мање пажње: незапосленост жена,неопходност промене положаја самохраних мајки, условљавања послодаваца која се тичу политике рађања, као и друга „женска” политички осетљива питања.Требало би истаћи да поједине посланице у текућем сазиву већ имају парламентарно искуство, као и развијен сензибилитет за „женску проблематику”. С тим у вези, неформално удруживање жена из различитих политичких странака у циљу усаглашавања ставова о некимбитнимпитањима, која нису постављена у идеолошки оквир њихових политичких опција, показало би да се у Народној скупштини Републике Србије поштују основни принципи равноправности заступљени у различитим стратегијама и законима. Формирање женског кокуса, у коме би посланице заборављале на страначку припадност и гласале као жене, такође би указало да, без обзира на припадност различитим политичким партијама, постоји један интерес који је трансверзалан и универзалан како за жене, тако и за друштво у целини.

„Тиха већина” жена охрабрена данас да се бави политиком у Србији представља својеврстан политички ресурс користан за све грађане и грађанке. То даље сведочи да је код жена политичарки сазрела свест да треба да узму равноправно учешће са мушким колегама у свим ресорима друштва. Ограничавајући фактори за бављење жена политиком у Србији су: неравноправан третман, недостатак информација и такозвана техника доминације, предрасуде о томе чиме (не) треба да се баве, недовољна подршка мушких колега, али и недостатак самопоуздања.Предност жена у политици је у томе што су дуго трпељиве, спремније да истрају у борби против ситносопственичких интереса, али и мање сујетне. Можда је потенцијално највећа препрека однос мушких страначких колега који у жени посланици виде сарадницу, а не савезницу у партијским као и другим активностима. Значај равномерног укључивања жена у сферу јавне власти се огледа у политичком оснаживању жена, а све то у циљу повећања видљивости жена у јавном простору као и сензибилисања свеукупне јавности за учешће жена на политичким функцијама. Потенцијалну опасност на овом путу, како сад стоје ствари, представља мањкавост непостојања амандмана којим би се листе обавезале да даму која врати мандате замене посланицом, а не првим следећим кандидатом.

*Докторанд ФПН у Београду