Када похваљивање деце штети

Похваљивање детета је веома важан начин исказивања родитељске љубави. Похвале које су усмерене ка детету као особи, а не ка ономе што дете ради, имају велику моћ у изграђивању дететове позитивне слике о самом себи. За разлику од похвале дететовог поступка, на пример: „То си паметно урадио”, похвала детета као особе: „Ти си заиста паметан”, као нека врста етикете се „прилепљује” за његов идентитет. Како дете верује у родитељску процену, њихове позитивне изјаве о томе какво је оно код њега ствара осећања самопоуздања и самопоштовања.

Новија истраживања су показала да похваљивање детета може сасвим неочекивано да има и негативне последице по дететову слику о себи. Установљено је да – када се деца пуна самопоуздања суоче са тешкоћама у стварном животу – могу да почну да мисле да су заправо неспособна. Разлог је у томе што деца не разумеју похвале на исти начин као одрасли. Када дете коме је похваљивана памет, прихвати да јесте паметно, оно ће очекивати да из његових уста у свакој ситуацији излазити нека паметна мисао. Како је то немогуће из једноставног разлога што дететови спознајни капацитети нису још развијени и што нема довољно информација и знања, дете ће правити грешке због којих ће почети да сумња да је заиста паметно. Због дечје склоности размишљању у црно-белим категоријама, оно ће вероватно почети да мисли да је глупо. Иако родитељи настављају да понављају деци да су паметна, деца им више не верују и осећају се као преваранти који су разочарали родитеље.

Деца мисле да ако је неко урођено паметан и способан, да му све мора глатко тећи, без икаквог напора и труда. Улагање напора и труда да се савлада нека вештина је за дете доказ глупости и неспособности. Зато деца избегавају све оне активности у којима су у почетку неспретна, које захтевају улагање труда да би се постигао резултат.

Решење овог проблема није уздржавање од похваљивања у стилу „Ко се хвали, тај се квари”, већ да се настави са похваљивањем дететових особина, уз посебно наглашавање и похваљивање труда који је дете уложило да би постигло напредак.

Новија истраживања показују да наглашавање и похваљивање труда даје резултате и код школске деце. Многи погрешно верују да су математичке способности детета израз урођене интелигенције, тако да се мире са „чињеницом” да ако детету тај предмет „не иде”, да је „глупо за математику”. Међутим, када су оваквој деци одржали неколико предавања о томе како мозак ради као мишић којег што више тренирате, то се он више развија, као и да је знање математике последица уложеног труда у вежбање, деца су у релативно кратком року драматично поправила оцене.