Ни игре, ни „хемије”

И утакмица другог кола квалификација за Европско првенство у Словенији 2013, потврдила је да се наша кошарка налази у кризи струке, играчког квалитета и резултата. Неуспех на евробаскету прошле године у Литванији то је наговестио, али после освојеног осмог места и „промашаја“ бар квалификација за Игре у Лондону изостала је свеобухватна (бар јавна) анализа стручног штаба, и све је пребачено на терен пеха услед бројних повреда. Тек пар месеци, када је са Олимпијакосом освојио Европлигу, селектор Ивковић се дотакао стања у репрезентацији, рекавши да овај тим и не би имао шта да тражи у Лондону!

Ивковић је добио нови двогодишњи мандат, опет се махом ослонио на играче који су прошли један олмпијски циклус, али нова акција показала је да је игра још блеђа, залагање на мањем нивоу, а од спремности и „хемији“ која је била узданица у прве две године успеха репрезентације, мало је тога остало. Реално, пласман у Словенију не би требало да буде доведен у питање, али много тога, од селекције, игре, приступа, стварања тимског духа и одбацивања егоизма било које врсте, морало би да се промени.

Црногорци су у Београд стигли са потпуно новим и прилично подмлађеним тимом, са јасним печатом новог селектора Луке Павићевића у истрајности, упорности и сталном настојању да се не изађе из система игре и концентрације, ма ко стајао на другој страни и без обзира на резултат. Та енергија, коју нисмо уочили у нашем тиму, огромна жеља и хтење довели су до ситуације да млађани Ивановић добије прилику да са пола терена баци „бомбу“ и свом тиму донесе највећу победу у историји, како је оцењена у црногорској јавности.

Када нека екипа има офанзивних проблема и нема игру у рекету, а у овом тренутку наша је мера за то, одбрана је једина тачка из које се може црпети нада за успехом. Од тимске смо далеко, а заказала је и индивидуална, јер мало наших играча се може похвалити да није изгубила директан дуел. Суад Шеховић се поигравао са нашим бековима, убацио је пет „тројки“, Алекса Поповић је показао како треба да се игра на крилној позицији (и улаз и шут), Дубљевић иако има 20 година да модеран крилни центар мора да игра и у рекету и споља, уз добар шут, а Никола Ивановић да може и са 18 година да се буде кључни играч и то још на позицији организатора игре.

Поред пада у чисто кошаркашким елементима, наши момци су заказали и када је концентрација у питању. Промашити чак 11 од 20 слободних бацања је далеко испод просека, а још чудније је да су седам „дело“ наших најбољих шутера, Теодосића (три), Тепића и Рашића (по два). Уз недостатак радног и вољног дела (само две освојене лопте, без иједне блокаде), довољно да се сагледа пут који је довео до пораза. Чињеница да је нашим играчима тешко пао пораз, могла би да значи да ће извући поуке и показати да нису генерација прецењенеог талента и способности. Већ сутра је прилика да против најслабијег тима у групи Словачке покажу озбиљност и победом, за почетак, врате бар осмехе.

- Ово је болан пораз за све нас. Криво ми је што смо разочарали све који су дошли у Арену. Они су показали да јесмо земља кошарке, али не и ми на терену. Морамо да наставимо да радимо, исправимо грешке, као и да се запитамо да ли у будућности треба да играмо на овакав начин. Не могу да кажем да наш приступ мечу није био добар, али у неким тренуцима као да нисмо знали шта радимо. Пласман на ЕП неће доћи у питање, али оваква игра не би смела да се понови – рекао је о утакмица са Црном Гором Милош Теодосић.

Стиче се утисак да је најтеже било искусном Душку Савановићу. Увек речит и спреман за шалу, тешко је проналазио речи да опише приказано на паркету.

- Најмање је важно оно што се догодило у последњем минуту, питање је шта смо радили 39! Нисмо константни, идемо горе-доле. Примили смо релативно мало поена, али ништа не можемо да убацимо. Не знам у чему је проблем, да ли је потребно време да се уклопимо, али знам да ме боли глава од свега – нагласио је Савановић.