Моћ незваничне верзије

У америчким књижарама од средине маја је нова књига о старој теми: атентату на председника Кенедија. Аутор Винсент Буглиози је уложио доста труда да, под насловом "Повраћај историје: Атентат на председника Џона Ф. Кенедија", на енциклопедијски начин, наводећи чак и најтривијалније чињенице, отклони све недоумице о америчкој трауми која се збила 22. новембра 1963. у Даласу.

Многи ће сигурно купити ову књигу, али тешко да ће је сви који то учине прочитати целу: има више од 1.600 страна. Још мање је вероватно да ће ова "коначна истина" убедити најмање две трећине Американаца који, чак и према најновијим истраживањима јавног мњења, верују да Ли Харви Освалд није био усамљени атентатор, нити само залуђени левичар огорчен због Кенедијевих настојања да ликвидира Фидела Кастра – већ да је реч о широј завери, у којој су најчешће помињани актери ЦИА и мафија.

О атентату на Кенедија, уосталом, досад је објављено око хиљаду књига, али ниједна није успела да официјелну истину – ону коју је у свом извештају предочила Воренова комисија – учини уверљивијом и привлачнијом од алтернативне.

Убиство Кенедија није једини пример заводљиве моћи незваничне верзије. Раме уз раме са митом о завери против 35. америчког председника јесу и другачија тумачења шта се заправо догодило у досад најдраматичнијем догађају 21. века – терористичком нападу Ал Каиде на Америку, када су на Менхетну спектакуларно срушене две куле Светског трговинског центра.

Већ данас је импресиван број књига које доказују нешто у шта није тешко поверовати: да тако нешто није могло да буде дело само 19 младих фанатика: да мора постојати нешто више, нека још мрачнија и контроли још мање подложна сила од џихадиста Осаме бин Ладена.

Али кад је реч о незваничним верзијама о 11. септембру, најимпресивнији је један аматерски филм, који су три млада Американца 2005. направила на лап-топ компјутеру, користећи оригиналне документарне снимке америчких ТВ мрежа, помоћу којих ређају слој по слој наизглед рационалних објашњења, али са закључком који, ако се поверује аргументима који се нижу сат и 29 минута, изгледа могућ – да је реч о унутрашњој америчкој завери.

Наслов овог филма је Loose Change, што се слободно може превести као "Ситниш", или "Кусур". Оно што је у њему најуверљивије, то је још једно показивање моћи незваничне верзије. Филм се на порталу Гугл-видеа (video.google.com) налази у 1.668 верзија (укључујући и документарце и коментаре о самом филму), а последњу верзију "скинуло" је до средине прошле недеље шест милиона корисника Интернета. Прошле године, на годишњицу напада, приказан је на телевизијама у 12 земаља, где је имао око 50 милиона гледалаца. Продато је око 100.000 ДВД плоча, а бесплатно подељено око 50.000.

Филм се са Гугл-портала може скинути са титловима на готово свим језицима света (укључујући и наш), а процена је да га је, све у свему, одгледало око сто милиона људи. Колико њих је поверовало – да су, између осталог, две куле срушене не због тога што су погођене авионима, него зато што је у њима детониран унапред смештен експлозив, да Пентагон није погођен "боингом 757" (јер се на снимцима не виде његови остаци) – можда и није толико важно, колико чињеница да је рођена и у масовни оптицај ушла још једна "теорија завере", која конкурише, па и надмашује многе старе, од оне о тајној светској влади која намеће нови поредак, преко "ционистичке завере да се оствари светска доминација", до наводно лажног слетања на Месец посаде у космичком броду Аполо-11.

Социолози су детаљно проучавали овај феномен, објашњавајући га човековом потребом да у ситуацијама драматичних догађаја исконструише неко објашњење које би отклонило зебњу и страх, да се тешко разумљивом да неки смисао. Као продукти масовне културе, незваничне верзије на популарности добијају са новим каналима за њихово ширење – Интернет и мобилни телефони омогућавају да се распредање прича, конструисање митова и стварање "урбаних легенди" сада обавља много брже и ефикасније.

Ближе нама, лако је, имајући у виду начине ширења незваничне верзије, предвидети да ли ће пресуда атентаторима на премијера Зорана Ђинђића обеснажити теорије о "трећем метку", још једном, неухваћеном атентатору и слично. Неће. Подлога сваке незваничне верзије је политички шок и политичка неизвесност који изазива трауматичан догађај. Избегавајући да више пажње посвети управо политичкој димензији атентата, суд је можда највише штете нанео онима који се у том контексту – у незваничним верзијама – помињу.